Srbija je danas poput švedskog stola na Titaniku: sve je zatrovano i pokvareno još devedesetih, ali putnici i dalje konzumiraju „specijalitete“ domaće kuhinje, čekajući u redu za porciju sopstvene propasti.

Dok naš brod, izvrnut naglavačke, tone u mračne dubine, promenila se i perspektiva. Gore je zapravo dole, levo je desno, a neznanje je vrhunska vrlina i najbolja preporuka za posao. Zdrav razum se vodi kao subverzivna delatnost, crno je toliko „belo“ da su nam usred tužilačkog mraka neophodne naočare za sunce.

Zbunjeni građani više ne znaju da li da kupuju brašno za nuklearnu apokalipsu ili da pakuju kupaći jer nam „nikad nije bilo bolje“. Taj stalni ping-pong između smaka sveta i zlatnog doba služi isključivo tome da se mozak isključi i prebaci na safe mode, gde se ništa ne pita i ničemu ne čudi.

U takvim okolnostima, gde se istina prihvata kao incident, a laž kao državna strategija, nameće se logična dilema: da li smo još uvek normalni ili je vreme da se sa razumom trajno pozdravimo? Ionako je već proglašen za „stranog plaćenika“ koji podriva naš nikad veći i nikad nevidljiviji napredak.

Statisti sopstvene propasti

U Srbiji je normalnost odavno spakovala kofere, izvadila radnu vizu i pobegla glavom bez obzira. Mi koji nismo uhvatili taj poslednji let, ostali smo da statiramo u beskonačnoj sezoni serije „Senke nad razumom“. Scenario se dopisuje u realnom vremenu, ali zaplet ostaje isti: „Kralj je go – pa šta?“. Specifičnost ove produkcije je i to što, po ustaljenom redosledu poteza, statisti-volonteri na kraju obično dobiju pendrek.

Trenutak u kojem smo pristali da na državu više ne gledamo kao na naš servis, već kao alat u rukama elite, jeste trenutak našeg ulaska u zonu sumraka. Autokratija tada ostvaruje svoj cilj – ona nas ne potčinjava samo silom, već nas ubeđuje da je ovakav život jedini moguć i sasvim zaslužen.

Scenografija sile: Nasilje sa režijom

U prvoj sceni našeg društvenog krimića, grupa naoštrenih momaka u crnim duksevima odlučuje da „popriča“ sa građanima. Policija, verna novoj tradiciji, stoji po strani. Strogo se poštuje (ne)zvanični pravilnik: ako vidiš da batinaši tuku narod, uništavaju imovinu i demoliraju grad – okreneš glavu na drugu stranu. Ako se neki policajac „zaboravi“ i pokuša da interveniše, tu je unutrašnja kontrola da mu objasni u čemu je pogrešio i sprovede disciplinske mere, dok nasilnik dobija moralnu satisfakciju, javno izvinjenje državnog vrha i status heroja u tabloidnom blatu.

Druga scena rezervisana je za autonomiju duha. Specijalci bez imena i prezimena na uniformama pokazuju zavidnu energiju nad studentima, kao da upadaju u leglo narko-kartela, a ne u instituciju znanja. Indeksi i transparenti su u ovoj režiji opasno hladno oružje, pa je i reakcija adekvatna.

Univerziteti su postali poligoni za političke eksperimente. Izbori se za studentske organizacije organizuju po principu „ko broji, taj je pobednik“, a profesori koji se usude da podrže svoje studente postaju legalne mete i treba da se raduju ako je jedina posledica otkaz. Svetla na fakultetima se gase u osam uveče – ne zbog štednje, već da bi se unutrašnji mrak konačno i simbolično poklopio sa spoljnim.

Treća scena obiluje nasiljem i brutalnošću. Na lokalu demokratija stiže u paketu sa motkama i crnim džipovima bez tablica. „Promotivni timovi“ u crnim trenerkama, bez oznaka, u akciji door to door češljaju teren naoružani motkama, teleskopskim pendrecima i ostalim prigodnim „propagandnim“ rekvizitima. Vlast ih posmatra s očinskim ponosom, kao roditelj koji prati prve korake deteta – samo što ovo dete, umesto osmeha, deli pesnice i štangle. Policija za to vreme revnosno posmatra sa bezbedne udaljenosti, spremna da nasilniku, ako se oznoji, pridrži jaknu.

Video snimci? Postoje, ali njihova pravna težina u Srbiji je manja od papira u koji se uvija burek na pauzi ispred tužilaštva.

Spektakl za široke mase

Dok se narod loži na fingirane sukobe između „eurofanatika“ koji bi prodali i sopstvenu senku za evro i „rusofila na daljinski“ koji Moskvu vole samo dok im plata leže takođe u evrima, prava lova neprimetno klizi na zadnja vrata. To je suština spektakla: dok se koljemo oko Istoka i Zapada, oni nam rutinski skidaju kožu s leđa.

Dijagnoza: Normalan (nažalost)

U državi gde nenormalno postaje standard, ostati normalan više nije vrlina, već ozbiljan hendikep i dijagnoza. Krajnji cilj sistema nije samo da vas ućutka, već da vas natera da poverujete kako je sve ovo sasvim u redu.

Ako i dalje mislite da nije – čestitamo. Još uvek niste „prilagođeni“. Ipak, dokle god nam je batinaš bliži od komšije, a partijska fioka jača od zakona, gledaćemo isti film. Problem je samo što je ulaznica svakim danom sve skuplja, a već smo je platili – ne samo novcem, već i sopstvenim životima.

Autor je član Izvršnog Odbora Seniorske organizacije Zeleno-levog fronta