Kriminalni režim odavno nema legitimitet. Jasno je da u Srbiji nema demokratije. Izlaskom na izbore ne daje mu se legitimitet, kao što se ni prihvatanjem mandata u Narodnoj skupštini ne priznaje da su izborni uslovi bili pošteni ili da nije bilo krađe.

Bojkot je sredstvo da se ogoli nedemokratska priroda režima. Međutim, uspeh bojkota izbora meri se na osnovu prvih sledećih izbora, odnosno kada su održani ti prvi sledeći izbori, da li je skupština u kojoj su zastupljene samo vladajuće partije trajala pun mandat ili je bio skraćen mandat, kakav je bio rezultat opozicije koja je bojkotovala prethodne izbore i da li je režim primoran na poboljšanje izbornih uslova.

Pre četiri godine, 2020. godine, većina demokratske opozicije je bojkotovala lokalne, pokrajinske i parlamentarne izbore. Kao što znamo, sledeći parlamentarni izbori su održani za dve godine. I na njima su opozicione partije osvojile veoma solidan rezultat, mereno u mandatima bolje nego 2016. godine. To je bio jedini uspeh bojkota. Sa druge strane, izborni uslovi 2022. godine, nažalost, nisu bili poboljšani. Nisu bile ispunjene ranije ključne preporuke ODIHR-a, kao što je zaustavljanje funkcionerske kampanje, kupovine glasova i pritisaka na birače, korišćenje državnih resursa za partijsku izbornu kampanju vladajuće većine ili režimska kontrola medijske scene i televizija sa nacionalnom frekvencijom.

Istovremeno, pokrajinska skupština i sve skupštine opština i gradova proizašle iz bojkota imale su gotovo pun mandat. Za posledicu je imalo to da više niko ne spominje ingerencije Skupštine AP Vojvodine, niti postoje prepoznatljivi akteri u opoziciji na pokrajinskom nivou. U svim lokalnim skupštinama je zavladao mrak koji traje već gotovo pune četiri godine. To je dovelo do urušavanja partijske infrastrukture većine tadašnjih partija koje su koliko-toliko imale razvijenu infrastrukturu u gradovima i opštinama u Srbiji. Njihovim odborima nije omogućeno da obavljaju jednu od glavnih funkcija, a to je da zastupaju građane i promovišu politike i stavove u lokalnim skupštinama ili da u neravnopravnoj borbi urade neočekivano, ali ipak ono što je moguće, pobede na izborima.

Kriminalni režim odavno nema legitimitet. Jasno je da u Srbiji nema demokratije. Izlaskom na izbore ne daje mu se legitimitet, kao što se ni prihvatanjem mandata u Narodnoj skupštini ne priznaje da su izborni uslovi bili pošteni ili da nije bilo krađe. Uzima se ono što je naše i nastavlja borba da se osvoje mandati koji su nam pokradeni. Izlazak na izbore ne znači odustajanje od borbe za slobodne i poštene izborne uslove. Ta borba se mora nastaviti insistiranjem na usvajanju zakona kojim bi se uspostavila komisija za reviziju biračkog spiska, na uspostavljanju slobodne medijske scene, kao i na ispunjavanju svih preporuka ODIHR-a, prvo onih prioritetnih, a zatim i svih ostalih.

Na decembarskim parlamentarnim izborima i izborima za Skupštinu grada Beograda pokazali smo da je moguće uzdrmati kriminalni režim i pobediti ga. Pored svih izbornih malverzacija, mahinacija i krađa i nezakonitog prekrajanja biračkog spiska, nisu pobedili u Beogradu. A na parlamentarnim izborima demokratska opozicija je dobila do sada najveće poverenje građana u proteklih deset godina. Pozvati sada na bojkot skupština lokalnih samouprava – a Beograd je lokalna samouprava – znači odustati od borbe upravo u trenutku kada smo pokazali da je moguće pobediti režim uprkos svim njihovim krađama.

Nemoguće je ograničiti bojkot samo na jedan grad. Izborni uslovi su jednako loši u svim gradovima. U manjim sredinama je još i teže se politički organizovati, a medijski mrak je daleko snažniji. Prethodni bojkot je pokazao da kriminalni režim nije bio uzdrman zato što smo mu ostavili lokalne samouprave kao brisan prostor. Pozvati na bojkot lokalnih izbora sada znači osuditi građane na još četiri godine mraka u njihovim opštinama i gradovima, a političke aktiviste ostaviti same u borbi protiv lokalnih šerifa i njihove ekipe, ali i oduzeti im institucionalni mehanizam borbe, i time onemogućiti razvoj kapaciteta za političko organizovanje i punu političku borbu.

Politička borba se odvija na dva polja. Ona mora biti i vaninstitucionalna i institucionalna. Izbornom kampanjom i ulaskom u lokalne skupštine razvija se politička organizacija, aktivisti stiču iskustvo zastupanja interesa građana i javnih politika, grade institucionalno znanje i iskustvo za upravljanje opštinama i gradovima.

Institucionalno delovanje omogućava efikasniju kontrolu izbora, zbog članstva u stalnim sastavima opštinskih i gradskih komisija i većeg broja kontrolora. Omogućava se institucionana zaštita aktivistima i građanima koji su prethodnih godina bili poslednja brana otimanju i uništavanju javnih resursa i imovine naših gradova, uništavanju naših reka i obala i zagađivanju životne sredine. Institucionalnim delovanjem se gradi politička organizacija, odbori se jačaju, omogućava im se efikasnije dolaženje do novih ljudi koji se onda uključuju u rad političke organizacije. Gradi se pozicija za mogućnost promene i smenu režima. Ta pozicija je u nekim gradovima i opštinama nadljudskim naporima i prethodnim radom dobrim delom već izgrađena. I bila bi ogromna šteta taj prethodni rad prosuti, jer smo ustuknuli pred nepravdom sa kojom smo suočeni.