U istoj nedelji kada se navršilo dvadeset tri godine od petoktobarske revolucije održavo se i 23. protest Srbija protiv nasilja. Za te dvadeset tri godine nije bilo dovoljno vremena da se promeni scenario po kome se uglavnom i dalje sve odvija, a nisu bila dovoljna ni  23 protesta. Očigledno da vreme ne igra presudnu ulogu, kao ni to šta smo želeli i čemu smo se nadali i čemu se i dalje nadamo. 

Ova igra brojeva govori koliko su jake sile koje nas drže tamo gde smo bili pre više od dve decenije. Još uvek gledamo istu predstavu, na pozornici su uglavnom isti akteri, a i radnja je slična. Ipak, po onome što je moglo da se vidi i čuje, izlazak predstavnika političkih stranaka na binu na 21. protestu Srbija protiv nasilja, opet nam je ulio izvesnu dozu nade i optimizma. Najava dogovora nazvanog “Put do pobede”, trebalo bi da označi novu fazu protestnih okupljanja i političke borbe dela opozicije koji je tehnički organizovao proteste i tako postao vlasnik franšize “Srbija protiv nasilja” – protesta koji u kontinuitetu traju već peti mesec, tokom kojih se šetalo u čak trideset gradova u Srbiji.

Srbija ipak nije stala, kao što je pisalo na šetalici u Novom Sada, ali nije se ni uspavala. Za nešto više od postignutog, bilo je ipak potrebno nešto više od šetnje, ali i nešto manje od nasilja kao što je pisalo na šetalici u Beogradu. Možda su očekivanja od ovakvog vida borbe za promene bila prenaglašena, pa i nerealna. Čule su se i kritike kako je propuštena prilika da se iskoristi velika energija građana koji su masovno izašli na ulice, ali i kritike na samu organizaciju protesta. Kritikovati je lako, a nemerljivo teži i nezahvalniji deo posla je naterati autokratu da ispuni postavljene zahteve. Da li je velika energija ljutih, ogorčenih i nezadovoljnih građana koja se tih majskih dana izlila na ulice Beograda mogla bolje da se iskoristi? Možda je i mogla, ali to ne možemo zaista i znati.

Pokušaću da ponudim odgovore na neka lakša i jednostavnija pitanja koja su se takode često mogla čuti: Zašto vlast nije ispunila zahteve i zašto ih neće ispuniti? Zašto se nije išlo u radikalizaciju u tih nekoliko prvih izlazaka na ulicu? Šta se desilo sa tom velikom energijom, zašto je manje građana na protestima, kakva je njihova dalja sudbina i koje činjenice treba uzeti u obzir  kada je u pitanju ovakav način političke borbe?

Protesti mogu biti nasilni ili mirni, treće mogućnosti nema. Zna se vrlo dobro kako izgledaju nasilni protesti, dok aktuelnu vlast svaki civilizovan i miran način iskazivanja ljutnje ne brine previše, jer ono čega se zapravo najviše plaši nisu šetnje u trajanju od par sati, već to da vlast ne može da se menja na ulici. Valjda su zato i opterećeni stalnim brojanjem onako kako oni jedino umeju da prebrojavaju. Ipak tih 1278 demonstranata na ulici, zabrinulo bi bilo koju vlast, pogotovo ako nju čine ljudi koji se sumnjiče za kriminal i korupciju, čiji je kredibiltet odavno upitan.

Sa druge strane, organizovati nešto više i radikalnije od šetnje i vremenski oročene blokade puteva, zahteva neophodne pripreme i dogovor sa građanima koji su voljni da učestvuju, odlučnost da se ide do kraja, što bi podrazumevalo iscrpljujuće akcije poput 24 časovnih blokada i ostale vidove građanske neposlušnosti, pa i preuzimanje odgovornosti za sve ono što bi potom moglo da usledi, bilo planirano ili neplanirano.

Na prvi pogled, stiče se utisak da se ni organizatorima protesta nije previše izlazilo iz vlastite zone komfora, međutim pre bih rekao da su stvari bile malo komplikovanije, a celokupna situacija kompleksnija. Na osnovu dosadašnjeg iskustva kada su u pitanju zajednički nastupi opozicije, i pored evidentnih napora i izražene želje da jedinstveno nastupa, to ipak ne ide tako lako kao što se očekuje. Usaglašavanje stavova i pravljenje dogovora oko daljih akcija uz sve dileme da li da se ostane politički korektan kada je u pitanju nenasilan format protesta i da li je to taj pravi trenutak da se krene na sve ili ništa, dovelo je do toga da se ovoga puta desilo uglavnom ništa od nekih većih očekivanja, a potom se ušlo u letnju pauzu koja je doprinela tome da se broj učesnika protesta počeo približavati onom broju koji su uspeli da izbroje brojači vlasti.

Kada na ulice izađe veliki broj ljudi, dovoljan da se konstantuje kritična masa i kada se takva energija pojavi, odmah se javlja i problem kako da se nakupljena energija usmeri i iskoristi. Ako pogledamo unazad, od devedestih godina, bilo je zaista mnogo protesta, ali jedini koji je doveo do promene vlasti bio je onaj koji se desio 5 oktobra. Ono što se tada odigralo, uz neke momente koji su išli na ruku organizatorina protesta i uz herojski otpor radnika Kolubare, uglavnom je bilo unapred isplanirano i osmišljeno. 

S druge strane, majski protest počeo je spontano i bio je komemorativnog karaktera. Ono što je unelo promenu i izazvalo revolt i još veće nezadovoljstvo, desilo se takođe spontano. Ljudi koji čine vlast imali su u tim trenucima bola i tuge na umu samo jedno – kako da iskoriste do tada neviđenu tragediju da bi relativizovali sve moguće okolnosti i uzroke, odbacili svaku odgovornost, bez imalo pijeteta i poštovanja prema žrtvama i njihovim porodicama.

Vučić često voli da ističe kako bi demostranti koji blokiraju puteve u nekim razvijenim zemljama sa dugom demokratskom tradicijom bili brutalno i bez milosti rastureni, dok se kod nas to toleriše, i da demonstranti rade šta im je volja. Porediti Srbiju i neku od većih zemalja EU, Francusku na primer, je u najmanju ruku neumesno. Izlišno je praviti bilo kakve paralele jer Srbija nije u situaciji da vodi samostalnu politiku. 

Kriminalni režim koji opstaje na obmani, zaglupljivanju  i zastrašivanju građana, međunarodna zajednica će tolerisati sve dok bude važila procena da vlast ima potpunu kontrolu nad situacijom u zemlji. Svaka veća nestabilnost dovela bi do preispitivanja ove procene, kao što je po svoj prilici upravo sada slučaj nakon ubistva kosovskog policajca kod manastira Banjska i indicija da iza organizovanja oružane grupe ljudi u vojnim uniformama, stoji Vučić i BIA. U slučaju da međunarodni faktori procene da Vučić i njegova ekipa više ne mogu da budu pouzdani partneri, samim tim i njegova pozicija neprikosnovenog vođe gubi najvažniji oslonac.

SNS je klijentilistička stranka bez nekih jasnih ideoloških odrednica, ako se tu ne računaju lične ambicije i lični interesi.  Kada se politika koja u prvi plan stavlja te interese dovede u pitanje i kada se pojave prvi znaci nestabilnosti i dezorijenatcije, gube se i sile kohezije, što gotovo po pravilu vodi do slabljenja vlastitih redova, podela i cepanja, sa tendencijom bežanije u sigurnije vode.

Ono što takođe brine vlast je i to što proteste “Srbija protiv nasilja” podržava izvestan broj članova i simpatizera SNS-a.

Stranke poput SNS-a čije se delovanje zasniva na poništavanju svih demokratskih načela mogu da opstanu samo u totalitarnom ambijentu i apsolutnom poimanju vlasti, sa blanko podrškom spolja, uz pretežno odricanje od spoljne politike i uz glavni oslonac na odrešene ruke kada je u pitanju vođenje unutrašnjih politika i prilika. Toga je svesna i vlast, i zato joj se ulica ne dopada. Uz to, kontrola štete im baš i ne ide od ruke, pa koliko god se trudili da isprave svoje brljotine, gafove i faulove, neretko zaglibe još dublje.

Najmanje realno za očekivati je da se vladar koji drži čvrsto sve konce u rukama, odrekne svojih medijskih marioneta i kontrole medijskog prostora, svestan činjenice da bi ispunjavanje uslova protesta značilo gotovo siguran kraj njegove ere, pa čak i da je na tako nešto bio prisiljen da pristane, na svaki način bi gledao da po svom starom običaju to izvrda.

Majska dešavanja i postupci predstavnika vlasti do kosti su ogolili stanje u Srbiji, zemlji koja pamti i neka bolja i slavnija vremena kada se još uvek znalo šta je čast i poštenje, a koja se danas užasava same sebe i stidi što je postala talac podaničkog, besprizornog, do srži iskvarenog SPS-radikalsko-DS sveta začetog još u najboljim danima Miloševićevog doba. Srbija se stidi, ali ne i oni koji iz sve snage i uz svu svoju preplaćenu pamet pokušavaju da od nje naprave slepo crevo Evrope, raj za privilegovane i geto za ponižene i obespravljene građane, marionete i statiste u predstavi lutkara koji povlači sve konce i oko čijih blagoutrobija i blagoutrobija ostalih izvođača i pomagača se zapravo sve i vrti. I vrteće se sve dok se ti konci konačno jednom ne prekinu. 

Da li je to izvodljivo bez primene sile koja bi pokidala te konce ili će izbori biti te oštre makaze koje će preseći pupčane vrpce države i mafije, ostaje nam da vidimo i da se nadamo, ali i da ne pristajemo da mirno posmatramo i da se pravimo da nas se ne tiče. Zato je ulica još uvek aktuelna i ostaje legitiman način borbe za narušena i uskraćena prava i slobode.