“Mislim da nije dobro rešenje neizlazak na beogradske i izlazak na izbore u drugim mestima. To bi doprinelo padu poverenja u političke stranke, u institucionalnu borbu, u formu organizovanja koja kaže – organizovali smo se oko osnovnih postulata, a to je učešće na izborima i osvajanje vlasti na izborima. To bi vodilo i još jačem talasu populističkih pokreta koji bi onda koketirali sa različitim vaninstitucionalnim delovanjem. Sve ovo bi stvorilo još veći društveni haos. Posle ovoliko godina vlasti Srpske napredne stranke, naše društvo je sluđeno”

Zbunjenost – verovatno je to dominantno osećanje prosečnog građanina Srbije koji prati ovdašnja politička zbivanja. Kada će se i koji izbori održati, ko će na njih izaći i da li će izborni uslovi biti išta bolji – pitanja je moguće nastaviti u nedogled, a odgovori su različiti i upitno je – ako se sada i navedu – da li bi izdržali probu vremena, makar do, recimo, onog tamo četvrtka.

Traju konsultacije vlasti i opozicije ili, bolje rečeno, pregovori oko ispunjenja zahteva opozicije vezano za promenu izbornih uslova. Ana Brnabić je navela da prihvata skoro sve predloge opozicije sem jednog (ali veoma važnog) – tako je, makar na rečima, prihvatila da se formira radno telo/komisija za praćenje implementacije preporuka ODIHR-a, a u kom bi bili narodni poslanici vlasti, opozicije i predstavnici civilnog društva; da se izmene relevantni zakoni tako da se promene u evidenciji prebivališta evidentiraju u Jedinstvenom biračkom spisku nakon 12 meseci odnosno šest meseci (još bi se razgovaralo o vremenskom periodu) nakon promene prebivališta; istakla je da je spremna da razgovara o datumu održavanja lokalnih izbora odnosno o tome da se održe u periodu između 29. septembra i 13. oktobra, ali i da je apsolutno neprihvatljivo da se i izbori za Beograd održe tada. Naknadni zahtev opozicije je bio da izbori za odbornike Skupštine grada Beograda i skupštine svih opština, gradova i gradskih opština u Srbiji budu održani u istom danu, najranije šest meseci od ispunjenja svih preporuka ODIHR-a, a najkasnije do kraja 2024. godine. To je odbila baš i ne birajući reči.

Za opoziciju postoje tri puta – bojkot svih izbora, bojkot beogradskih izbora i izlazak na lokalne i izlazak na sve izbore. Čuju se različiti glasovi iz koalicije “Srbija protiv nasilja”.

O tome šta se dobija, a šta gubi bojkotom ili (delimičnim) izlaskom na izbore, o odnosima unutar koalicije, kampanji vlasti i odgovoru na nju, ulozi međunarodnog faktora, kao i drugim pitanjima, razgovaramo sa Dobricom Veselinovićem, članom Privremenog organa grada Beograda u ime Zeleno-levog fronta.

“VREME”: Za početak, šta se dobija, a šta gubi bojkotom?

DOBRICA VESELINOVIĆ: Mislim da iz lekcija naučenih iz bojkota 2020. možemo da zaključimo kako je ozbiljan problem ostaviti opštine i gradove bez predstavnika opozicije još četiri godine, a pogotovo lišiti one opštine i gradove u kojima opozicija može da pobedi jednog drugačijeg upravljanja. Takođe, bojkot ima ozbiljne posledice i na strukturalnu organizaciju političkih partija, uzrokuje pad poverenja građana u te partije, a onda – što je uzročno-posledično tom padu poverenja u političke partije – raste poverenje u različite populističke pokrete, teoretičare zavera… Dodatni problem, koji je postojao i nekoliko godina pre 2020, bio je i proces rastakanja opozicionih stranaka, kao i to da de fakto sad već možemo govoriti o desetak godina nepostojanja institucionalnog sećanja i institucionalnog kapaciteta opozicije i građana da budu predstavljeni u nekim lokalnim samoupravama.

Znači, vaš lični stav je da bojkot ne donosi ništa?

U ovoj situaciji smatram da bojkot u klasičnom smislu – poruke tipa “nemojte da izađete na izbore” i kampanja koja kaže “ostanite kod kuće” – ne bi doprineo rezultatu koji je potreban našem društvu. Ako se ide ka tome da se izbori ne dese, što ne bih zvao aktivnim bojkotom već određenom vrstom građanske neposlušnosti, to jeste mogućnost o kojoj smo mi kao Zeleno-levi front, ali i ostala opozicija pričali i o kojoj pričamo, ali se nadam da do tog scenarija neće doći zato što on svakako vodi ka daljoj konfrontaciji građana sa građanima.

A koliko, po vašem mišljenju, ima smisla bojkot izbora u Beogradu, a izlazak na izbore u drugim mestima?

Mislim da nije dobro rešenje neizlazak na beogradske i izlazak na izbore u drugim mestima. To bi doprinelo padu poverenja u političke stranke, u institucionalnu borbu, u formu organizovanja koja kaže – organizovali smo se oko osnovnih postulata, a to je učešće na izborima i osvajanje vlasti na izborima. To bi vodilo i još jačem talasu populističkih pokreta koji bi onda koketirali sa različitim vaninstitucionalnim delovanjem. Sve ovo bi stvorilo još veći društveni haos. Posle ovoliko godina vlasti Srpske napredne stranke, naše društvo je sluđeno. Poslednji primeri su reakcija na rezoluciju o Srebrenici i suludo raskidanje sa jugoslovenskim nasleđem. Umesto da se bavimo pitanjima i politikama koje će odgovoriti na najveće izazove danas, mi se svađamo sa prošlošću koja je bila pre 30 godina.

A koji su najveći izazovi koje danas vidite?

Klimatske promene i društvena nejednakost. Kada je reč o ovom drugom, naše institucije i naši resursi ne služe ostvarivanju javnog dobra, već bogaćenju Srpske napredne stranke. SNS jeste jedan od uspešnijih projekata pomeranja društvene strukture: njihovih xy funkcionera, partijskih prijatelja, finansijera i podržavaoca su se veoma podigli na društvenoj i socijalno-ekonomskoj lestvici. Sada imate organizacije i firme kao što je Milenijum tim, koje su proteklih 10 godina postale toliko moćne, velike i sa takvim finansijskim obrtom da je to nepojmljivo. Imate milijardere i ljude koji jedva spajaju kraj sa krajem. I to je ozbiljno pitanje – insistiramo li na tome da se stvaraju sve veće društvene i ekonomske nejednakosti i kažemo da je to sasvim u redu, da je u redu da se pravi dodatak na Beograd na vodi gde, inače, kvadrat stana košta 10.000 evra, da je u redu da se dižu nove kule umesto Hotela Jugoslavija ili ćemo da umanjujemo društveno-ekonomsku nejednakost. A jedan od najvećih izazova svakako jesu klimatske promene. Mi smo samo u protekla dva meseca imali najtopliji februar i najtopliji mart, sigurno će i april probiti taj rekord i ne pričamo o tome kako da se adaptiramo na suše, poplave i ekstremne okolnosti. U skladu sa svim ovim, mislim da je efektivnije i zdravije boriti se kroz institucije.

Može, što mnogi i čine, da se postavi sada pitanje smislenosti institucionalne borbe u ovakvim okolnostima, u ovakvim izbornim uslovima, sa prethodnim iskustvima.

Za ozbiljniju promenu je potrebna i malo dugoročnija vizija i bavljenje politikom. Pre nekoliko godina, kada smo ulazili u sve ovo, interno smo razgovarali o nečemu što smo nazvali – plan Srbija 2030. Nismo izlazili s tim u javnost zato što različiti marketinški stručnjaci kažu da je ta vizija predaleka da bi ljudima bila opipljiva. Ali ja stvarno mislim da organizacije poput naše moraju da rade dugoročno. SNS nije na vlasti 10 godina, ti ljudi su tu oduvek, ceo naš život, Aleksandar Vučić je bio ministar 1999. kada sam ja bio u srednjoj školi i oni su izučili sistem, pervertirali ga i sada ga zloupotrebljavaju. I ne treba očekivati da ih pobedimo preko noći. Verujem da je svaka pojedinačna borba korak u maratonskoj bici. Da je neko pitao 1941. partizane u Užicu – zašto branite Kadinjaču, to vam se ne isplati, kada bismo se oslobodili od Nemaca? Zato smatram da je svaki pojedinačni čin borbe važan, da nečemu doprinosi i da iz toga moramo da učimo. Ne možemo nakon jednog ciklusa izbora da se povučemo. Na prethodnim izborima smo razotkrili prevaru, zadobili smo međunarodnu podršku, organizovali smo se u koaliciju koja je velika, dobra i koja radi. Ne možemo sada da kažemo: “E, sad ništa”.

Kad smo već kod koalicije, ima li je? Kakvi su odnosi unutar nje? Da li je ova kriza i test za njen opstanak?

Odnosi su kao kada se radi o svakoj velikoj grupi ljudi, bolji su, gori su, ima uspona, ima i padova. Važno je da svi razumeju da je jedinstvo opozicije izuzetno bitno i da ono mora da se očuva na jedan ili drugi način. Druga stvar je pitanje formata tog delovanja. Baš je pred lokalne izbore 2022. bila naslovna strana u “Vremenu” na kojoj smo zajedno bili Vladeta Janković, kao kandidat koalicije “Ujedinjeni za pobedu Beograda” i ja, kao kandidat koalicije MORAMO. Moja teza i tada i sada je kako je važno da se kaže da su svi ti ljudi nesumnjivo opozicioni, da čak i ako bude dve ili pet opozicionih lista na nekim budućim izborima, može da postoji zajednički nastup gde kažemo – glasajte za listu 1, 2 ili 3, ja bih najviše voleo da glasate za našu, ali i ovi ljudi su ok. Pitanje danas za našu koaliciju “Srbija protiv nasilja” – a do toga ćemo doći dogovorom – jeste da li ćemo ostati u ovom formatu, a mišljenja sam da je on dostigao neki svoj limit, odnosno da li će se taj format menjati, širiti ili sužavati. Ali opet ponavljam: ostajemo posvećeni saradnji i jedinstvu opozicije i na to vlast nema odgovor.

Šta je izglednije – širenje ili sužavanje formata?

Mi, Zeleno-levi front, govorili smo da je ovaj format potrebno revidirati, ali ne u pravcu toga da sva opozicija bude zajedno na jednoj listi. Smatram da saradnja sa koalicijom NADA ne bi izvukla najveći broj ljudi na birališta, da bi ljudi govorili: “Ne mogu da glasam za tog i tog zato što je na listi sa tim i tim”. A u nekoj budućnosti ne bi bilo problema da sarađujemo na pitanjima koja se tiču održivog javnog prevoza, energetske efikasnosti, prelaska na obnovljive izvore energije, što su teme o kojima mi govorimo i kojima se bavimo i drago mi je da su ih i oni naveli u svom predizbornom programu. A što se tiče izlaska na izbore, smatram da je bolje izaći u programsko-vrednosnim konzistentnim i koherentnim kolonama.

Govorilo se dosta ovih meseci i o međunarodnom faktoru – šta ste dobili tim razgovorima? Zašto su oni (bili) bitni?

Odmah posle 17. decembra mi smo napravili jednu međunarodnu ofanzivu. I to ne sa ciljem, što vlast govori, da se žalimo i da cinkarimo, jer naravno da nikome nije prijatno da ode i razgovara sa međunarodnim akterima i da kaže kako stvari stoje – da se izbori u Srbiji kradu, da nema medijskih sloboda i da institucije funkcionišu, ali mislim da je važno to učiniti zato što ne živimo sami u ovom svetu, nismo sami u Evropi i neophodno je, i zarad budućnosti naših građana i kako bismo jednog dana postali članica EU, da uključimo introspekciju i samospoznaju da nešto ovde nije dobro. Nije tačno da su izbori u Srbiji fer. Nije tačno da institucije funkcionišu. Nije tačno da su mediji slobodni. I išli smo da o tome razgovaramo i – ne samo vezano za ovaj izborni ciklus, već i za budućnost – imamo sagovornike koji razumeju i, prvi put posle više godina, vide da u Srbiji postoje i drugi glasovi koji su mnogo progresivniji od onih koji su trenutno na vlasti.

A jesu li tu očekivanja bila veća kada se radi o poboljšanju izbornih uslova odnosno pritiscima na vlast da nešto promene?

Dve su strane diplomatije: nevidljiva funkcioniše kroz različite sastanke na nivou ambasada, misija, događaja, i postoji javna. Ta javna je bila dovoljno očigledna i ostvarena imajući u vidu na kom su nivou bili ljudi koji su primali predstavnike opozicije. I ti se razgovori nastavljaju. Što se tiče ove prve, nevidljive, pritisak sigurno postoji i ne bih ga zanemarivao. Na nama je da uradimo sve što možemo – ako postoji i jedan faktor koji je važan, hajde da mu se obratimo. Mi smo pre mnogo godina upoznali čoveka koji je formirao prvu mesnu zajednicu u Kaluđerici i to sedamdesetih kada je to bilo nelegalno naselje, nije bilo vode, struje, ničega. I oni su se sami organizovali. I tada nam je taj čovek rekao sledeće: ja sam popisao ko mi je potreban za šta, odredio koliko imam sati koje mogu da odvojim na razgovore sa tim ljudima, na lobiranje, ubeđivanje i išao sam redom. I kaže: “Ja nekog pridobijem, dogovorim sastanak, objasnim, uradim nešto za dva sata. Nekad neko neće da me primi, pa prebacim sve te sate dalje i nastavljam”. Ja tako shvatam i naše delovanje:

jedno je da objasnimo građanima i razgovaramo sa njima, jedno je da objasnimo međunarodnoj zajednici šta se dešava, zatim našim političkim partnerima, a i protivnicima i da se zajedno pomerimo ka normalnijim, poštenijim izbornim uslovima. I pregovori sa Anom Brnabić oko ispunjenja zahteva opozicije tome i služe – u početku su govorili da se sa opozicijom ne pregovara, ponavljali “izađite na izbore pa pobedite”, pa smo došli do toga da se sa nama sedi i razgovora.

Ceo intervju možete pročitati u najnovijem broju nedeljnika Vreme.