Opozicija se u sredu okupila posle dužeg vremena. U kom pravcu će se odvijati dalja saradnja opozicionih stranaka i može li se doći do dogovora o jednoj listi na vanrednim parlamentarnim izborima?

Kako ja vidim trenutnu situaciju: medijski mrak je gust, a biće još gore na tom polju. Kriminalno-ekonomska pijavica režima u vidu raznih “Milenijum timova” isisava sve moguće budžete ostavljajući građane na rubu egzistencije. I neće stati.

Na jednoj strani političkog spektra imamo: kriminalnu hobotnicu Aleksandra Vučića i SNS i SPS, u koji su uvukli sav mogući društveni i moralni talog koji pomoću kriminalaca i ubica puštenih sa lanca uteruje strah svima koji se usude da dignu glas. Ni to neće stati. To sve sa strane posmatra tužilaštvo, a policija u najboljem slučaju žmuri, a u realnom slučaju okreće leđa deci, studentima i građanima da bi zaštitila ćacije.

Vojska ponižena, u blatu Vojvodine juri izmišljne teroriste i kobojagi sprečava napad na gasnu isfrastrukturu u očanjničkom pokušaju da se spasi Viktor Orban.

Drugi deo političkog spektra je razjedinjen, razvaljen službinim intrigama, usitnjen i samleven neravnopravnom borbom sa kartelom na vlasti više od decenije.

A u sredini imamo studentski pokret, koji je ostvario neviđene rezultate i doneo tektonske promene u naše društvo. I tu po meni, dolazimo do ključa: da bismo pobedili SNS, moramo da radimo svi zajedno. Ne smemo nikoga ostaviti sa strane. Svaki čovek je važan, svaki glas, svaki zbor, svaki motor, svaki bicikl, svaki student i svaki profesor, svaki penzioner, svaki nezaposleni, svaki materijalni resurs koji imamo i svaki atom snage u našim telima.
Dogovor je naša prava snaga i na to Aleksandar Vučić nema odgovor. Naš zajednički dogovor je pobeda.

Šta su glavne prepreke sve ovo vreme da bi se došlo do dogovora?

Prvo da se oslobodimo straha i apatije i shvatimo da kao društvo možemo da uradimo velike stvari. Da možemo i moramo bolje od Aleksandra Vučića i Srbije u zapećku Evrope. Druga je da  priznamo da neke stvari u prošlosti nisu rađene na pravi način, da neki ljudi i u sadašnjoj opoziciji prosto moraju da se sklone. To ne znači da oni ne mogu imati kostruktivnu ulogu, znanje i resurse kojima treba da daju svoj doprinos. Niti da su u tu situaciju došli samo svojom krivicom. To samo znači da ovakva postavka u opoziciji ovom kontekstu nije dobra ni za koga.

Druga, više taktička stvar je da se napravi pobednička, pozitivna terenska kampanja sa kredibilnim kandidatima koji će se fokusirati na rešenja za bolji životni standard i život građana, rešavanje pitanja kriminala i korupcije, očuvanje prirode i što brži ulazak Srbije u Evropsku uniju.

Vi ste se povukli iz javnosti, iako ste poslanik u republičkom parlamentu. Zašto?

Osećao sam i dalje osećam veliku moralnu odgovornost jer Beograd još uvek nije oslobođen. Tada sam smatrao, a sada sam još više uveren da bojkot lokalnih izbora od strane par opozicionih stranaka nije bio dobra odluka, i da je tako prepušten Beograd, ali i Niš i Novi Sad, SNS i SPS. Imajući u vidu loš rezultat koalicije “Biramo borbu” čiji sam nosilac bio na lokalnim izborima u Beogradu, dao sam ostavku na odbornički mandat, i postupio u duhu nove političke kulture i etike koju Zeleno levi front propagira. Mislim da nam treba više odgovornosti u javnom prostoru i delovanja u skladu sa principima za koje želiš da postanu opšti zakon koji važi za sve politčke aktere i učesnike u javnom životu. Sa druge strane, daleko od toga da u proteklom periodu nisam bio aktivan. Nije i ne treba politički rad da bude samo medijsko delovanje. Uzduž i popreko sam prešao Srbiju i bio na protestima od Crne Trave preko Novog Pazara, Vrbasa, Kikinde, Kule, Užica, Valjeva, Kragujevca, Niša i desetina drugih gradova i opština. Na evropskom polju smo ostvarili velike iskorake i pokazali Evropi da su joj pravi saveznici pobunjeni građani Srbije.