Iz studentske prizme, početak kalendarske godine je za mene pravo vreme da se otisnem malo u svoj rodni grad i vreme provedem sa porodicom. U Somboru sam sve ređe i po potrebi, od praznika do rođendana, od rođendana do praznika.

Međutim, Sombor nije jedino mesto sećanja i prizor jučerašnjeg sveta prema kojem osećam grižu savesti. Polovina moje porodice, sa mamine strane, jeste iz Kovačice, južnobanatskog mesta nadomak Pančeva, mesta od oko 6 hiljada stanovnika. Kovačica je Vojvodina u malom. Multikulturalna, multietnička, prestonica naivnog slikarstva u Srbiji. Pored je Pupinov rodni Idvor. Sa druge strane Crepaja. Kovačica je svet.

Kovačica je, međutim, i Srbija. I dok se pravoslavci, katolici, evangelisti i luterani smenjuju u praznovanju neobično toplih zimskih dana, jedno veče gledam ja tako sajt RIK-a, izašli konačni rezultati. Na biračkom mestu gde je mama glasala u mladosti, a gde je ovaj put glasala njena mama, moja baka, naša koalicija Srbija protiv nasilja je osvojila 39%, a režim 35%. Ej, dobili smo ih lagano! Na nivou Kovačice je bilo gusto, premda je podrškom pojedinih okolnih sela režim za dlaku prevagnuo. Ali, nije to poenta priče. Brutalan je način na koji se tamo vodi

(bolje reći sprovodi) lokalna politika. Nje faktički i nema, samo puko izvršavanje odluka iz centrale. Međutim, vlast je pobeđena u više jedinica jedne takve sredine. Pitanje kontrolora je u najmanju ruku bilo upitno i u znatno većim sredinama. Pitanje kom kablovskom operateru ste priklonjeni (moja baka jednom od državnih), u Srbiji je sudbonosno. Sve to nema veze jer njih narod, nešto mi se čini, neće kao pre. Zamislite rezultat izbora u slobodnoj Kovačici, u slobodnoj Srbiji. Zamislite da se malo više posvetimo politici i živimo za nju, a ne od nje. Da živimo za ljude, za promenu. Da idemo i u ruralnije krajeve.

Meni je krajem oktobra bilo dosta zamišljanja pa sam se učlanio u Zeleno-levi front, novoosnovanu političku stranku u Srbiji, bezmalo jedinu stacioniranu levlje od centra, proevropsku opciju. Te ljude sam oko mesec dana testirao (neki bi rekli overhinkovao) pre nego što sam im se pridružio. Oni su, mi smo, ako ništa drugo iskreni u tome što radimo. Verujemo, između ostalog, da politika mora da bude kreirana odozdo, a ne odozgo. Banat Banaćanima, Palilula Palilulcima. Upoznao sam mnogo sjajnih ljudi, ali verujem da je to tek početak. Borba za

bezbedno i solidarno društvo, borba protiv organizovanog kriminala ne sme da stane. Vidimo se i u institucijama, ali i na ulici. Vidimo se svuda, ovo je naša zemlja. Ljudi koje prinuđuju da glasaju mimo svoje volje i/ili truju preko medija su naši sugrađani. Čija Srbija? Srećni praznici.

Uroš Delić, Sombor, 06.01.2024.