Autoritarna vlast mora da se razvlašćuje, prvo u mesnoj zajednici, pa u opštini, pa u gradovima. Pošto promene ne mogu da se dese odjednom, hajde da iskoristimo prvi sledeći put kada je pomak ostvariv. Borba mora da se vodi na terenu, gde se štetne posledice politike vlasti najbolje vide, ali i u institucijama.

Iako su i zagovornici bojkota beogradskih izbora (Stranka slobode i pravde, partija Srbija Centar i Zajedno) i članovi nove koalicije „Biram borbu“ koja će na izborima učestvovati (Zeleno-levi front, Novo lice Srbije, Ekološki ustanak, Pokret slobodnih građana, Narodni pokret Srbije i Demokratska stranka) saglasni da će vlasti neće obezbediti fer izborne uslove, a kamoli priznati izborni poraz, razilaze se oko toga šta treba raditi. Raspad pređašnje koalicije „Srbija protiv nasilja“ tako je preuzeo prvi medijski plan nauštrb dokazanih izbornih neregularnosti u decembru, a breme političke odgovornosti preneto je na pleća opozicije. Neki razilaženje unutar SPN vide kao novu rundu opozicionog pregrupisavanja, neki kao fazu političkog sazrevanja opozicije, neki kao smenu generacija, lidera i političkih organizacija…

„Rekao bih da je do razmimoilaženja došlo ne po pitanju šta je Srbiji neophodno, nego kako to ostvariti. Saglasni smo da se 17. decembra desila najveća izborna krađa u našoj istoriji i oko toga šta je ona podrazumevala – osim uobičajenih stvari, poput pritiska na birače, kupovine glasova, katastrofalne medijske slike, imali smo i masovno dovođenje glasača i manipulisanje biračkim spiskom – a saglasni smo i šta treba promeniti da bi izbori bili fer. Ne slažemo se oko bojkota, naše kolege smatraju da je njime moguće izboriti se za bolje uslove, a mi u bojkotu vidimo povlačenje. Mislim da je prepuštanje ma i jednog glasa u korist SNS-a pogubno, žao mi je što neke kolege to ne vide tako i pozivam ih da svoju odluku promene“, kaže za Radar Radomir Lazović, kopredsednik ZLF-a i narodni poslanik.

Priča o izborima odvija se godinu dana nakon majskih tragedija koje su iznedrile proteste, pa koaliciju SPN koja je na republičkom nivou u decembru brojala do gotovo milion glasova, ili 24 odsto. Da li razumete građane koje je raspad koalicije razočarao?

Apsolutno, i sam osećam razočaranje. A posebno u kontekstu neophodnih promena nakon tragedija koje su se desile. Na prethodnoj sednici Skupštine sam pozivao na rekapitulaciju poslednjih godinu dana, kako bi videli da li se bilo šta promenilo nakon masovnih ubistava, a nije. Možda smo naivno poverovali da i ta Srpska napredna stranka, a mnogo kritika možemo da im uputimo, može da uradi makar nešto dobro, kada se dese ovakve strašne stvari, da napravi barem neku promenu i smanji rizik od sličnih tragedija. Tražili smo sklanjanje nasilja iz medija, zabranu skaradnih programa na televizijama Pink i Hepi, drugačiji vid kontrole oružja, reorganizaciju prosvete kako bi učitelji i profesori više bili posvećeni deci, a manje administrativnim zadacima. Na neki način je i bilo normalno da gomila problema eksplodira kada se dese tragedije poput onih u OŠ „Vladislav Ribnikar“, Duboni i Malom Orašju, ali nije bilo normalno da vlasti odgovore kako sistem nije zakazao. SPN je postigla mnogo dobrih stvari, od organizacije demonstracija, preko osvajanja ogromnog broja glasova na strogo manipulisanim izborima, do otete pobede u Beogradu. Koalicija je posle izbora uspela je da preokrene međunarodnu sliku o stanju stvari u Srbiji. Jer, u Evropi i svetu se više niko ne pita da li se izborna krađa desila, nego šta može da se uradi da bi se to predupredilo. Na kraju je nažalost ostao gorak ukus u ustima, zato što je jedna grupa ljudi i organizacija koje predstavljaju manjinu unutar koalicije odlučila da ne poštuje odluku većine i da izbore bojkotuje. I, moram da kažem, ja njihove argumente razumem, mnogo toga nam treba da bi izbori bili fer, ali ne vidim kako bi bojkot doprineo poboljšanju koje zajedno zagovaramo.

Da li je razočaranje proisteklo iz toga što je javnost pogrešno razumela svrhu SPN kao predizborne koalicije i da li su za to odgovorne njene članice?

Dobro pitanje i zaista jeste tako. Ne mogu da krivim kolege s kojima imamo nesaglasje, zato što smo zaista radili u nemogućim uslovima, pod stalnim pritiscima vlasti, u vrlo osetljivom trenutku. Mislim da je koalicija dala svoj maksimum i on nije mali. Recimo, zahvaljujući našem zajedničkom radu danas znamo da je zrelo za promene, da su ih građani Srbije željni i da bi centralne beogradske opštine, gde je SPN sama osvajala i po pedesetak odsto glasova, doživele promenu vlasti kada bi se rezultati republičkih izbora primenili na lokalne. Mislim i da lošu sliku stvara činjenica da se SPN raspala zbog izbora u Beogradu, a da će njene članice zajedno učestvovati na nekim drugim izborima u Srbiji. Konfuzija definitivno postoji i na nama je da građanima objasnimo da ne smemo da se povlačimo pred SNS-om, bez obzira na uslove. Inače nam slede projekti koji će trajno osakatiti naš grad. Pogledajte šta se dešava s Ekspom, nacionalnim stadionom, a trećina grada nema kanalizaciju. Kako neko s leve obale Dunava, kome se fekalne vode izlivaju u kanale, može da se oseća ako vidi da se pare troše na nacionalni stadion? Mi nemamo neke civilizacijske tekovine, poput prerađivanja otpadnih voda, u svom glavnom gradu, a kamoli drugde u Srbiji. Umre nam 15.000 godišnje od posledica zagađenja vazduha, svaku zelenu površinu popune novom zgradom, grade stanove koje niko od nas nikada neće moći ni da kupi ni da iznajmi… Čini mi se da je borba bolja opcija, pa čak i kad izborni uslovi nisu fer, jer treba poručiti da im ništa prepustiti nećemo, od mesne zajednice do nivoa gradova.

Pomenuli ste prepuštanje. Zagovornici bojkota to ne vide kao povlačenje, već kao politički odgovoran čin.

Ne sporim da misle da je njihova odluka dobra, ali jednostavno ne delim njihovo mišljenje. Kao i većina koalicije SPN koja je glasala za učešće na izborima. Zašto se manjina nije priklonila većini, kao što je mnogo puta do sada bio slučaj, ostavio bih za neke kasnije analize. Bojkot za mene jeste prepuštanje i povlačenje. Vlastima nije bilo dovoljno da glasove kradu direktno, u brojanju, nije im bilo dovoljno da vrše pritisak na birače, da idu od kuće do kuće i od firme do firme da ih ucenjuju da glasaju, nije im bilo dovoljno da imaju kol-centre sa zaposlenima iz javnih preduzeća, nije bilo dovoljno da se Vučić za 365 dana prošle godine u medijima pojavi čak tri stotine puta, zbog čega je prema jednom istraživanju šezdeset odsto ispitanika mislilo da se on za nešto kandiduje, iako to nije bio slučaj… ne, morali su da utiču na birački spisak i da dovode glasače. Meni to govori da je Beograd spreman za promene, jer je uprkos svemu tome vlast te izbore izgubila. I sad treba da se sklonimo i čekamo da Vučiću padne legitimitet? On ga i onako nema. Velikim radom smo međunarodnom javnom mnjenju pokazali kako ovde izgledaju izbori, a s Rezolucijom Evropskog parlamenta, svaka priča o legitimitetu vlasti je završena. Politički odgovorno je suprotstavljati im se na svakom koraku.

Šta mislite da bi vlasti uradile da se cela opozicija odlučila na bojkot beogradskih izbora?

Ne znam i ne želim da spekulišem. Da smo hteli da bojkotujemo, to bismo učinili. Više nas interesuju konkretni problemi građana koji kao da padaju u drugi plan. Ove godine smo imali sreće s lepim vremenom, inače znate i sami kako nam vazduh izgleda u vreme grejne sezone. Razradili smo plan od šest koraka za rešenje tog problema. Izračunali smo da građani Beograda u kolima i prevozu i saobraćajnim gužvama izgube na godine života. Napravili smo plan kako se reorganizuje prevoz pre nego što se izgradi metro. Stanarine su toliko poskupele da samohrani roditelji i studenti apsolutno više ne mogu da priušte stanovanje u Beogradu. Na to, svako parče slobodnog prostora je meta investitora bliskih SNS-u, što znači da će postojeća infrastruktura, koja krahira, tek da bude nedovoljna. Dobrica Veselinović je u svom govoru nedavno u Narodnoj skupštini lepo to opisao pitanjem: za koga to vlasti sprovode svoju politiku? Za bogate, da budu još bogatiji, a građanima je preostalo da budu kolateralna šteta takozvanog razvoja. Ali ovakav rast Beograda nije isto što i razvoj. Ako praviš novi stambeni kvart, valjda je najosnovnije da se odmah posle stanova izgrade vrtić i škola. SNS pri tom deluje kao jaka organizacija, ali njihov predizborni spot iz 2020. sadrži ista lažna obećanja kao i sad. Megalomanski projekti, plate od hiljade evra… građani vide da stvari ne idu u dobrom smeru i u narednim mesecima ćemo videti da smo na tragu nečega što bi mogao biti početak promena.

Imamo li kao zajednica u kojoj je društvena kriza permanentna, a političkim najčešće rukovode donosioci odluka na vlasti, prostora da biramo polja političke borbe? Biljana Đorđević iz ZLF-a je rekla da je svaki korak zalog za budućnost…

Moramo da osvojimo prostore slobode, koliko god male, kako bi želja za promenama uopšte mogla da se ispolji. Primetio sam dve škole mišljenja, neka treća oprosti ako postoji. Prva je doktrina odlučujuće bitke, gde ćemo mi na sledećim predsedničkim ili opštim izborima frontalno da se suočimo s protivnikom koji je veći, ima sve resurse i vlada mimo zakona. Doći će do krešenda u kojem ćemo pobediti i onda će se sve rešiti. Moja organizacija i ja pripadamo drugoj školi mišljenja koja nalaže da autoritarna vlast mora da se razvlašćuje, prvo u mesnoj zajednici, pa u opštini, pa u gradovima. Pošto promene ne mogu da se dese odjednom, hajde da iskoristimo prvi sledeći put kada je pomak ostvariv. Borba mora da se vodi na terenu, gde se štetne posledice politike vlasti najbolje vide, ali i u institucijama. Gledam svoje stare patike koje sam obuo da bih prošetao kuče i vidim da su s jedne strane isflekane bojom sa Šodroša, a da su pri vrhu izgorele kada smo Jelena Jerinić i ja na Savskom keju završili na nekom zgarištu nakon što se pojavio gradski arhitekta. Na takvim tragovima borbe se gradi širi front koji će dovesti do promena. Biljana Đorđević je vrstan stručnjak u oblasti politikologije i srećan sam što sam u ekipi ljudi koji shvataju prirodu društvenih i političkih promena.

Da li su dve škole mišljenja neka vrsta nasleđa Petog oktobra, koji danas tumačimo kao frontalni sukob, iako mu je prethodilo deset godina demonstracija, učešća na izborima, ali i bojkota?

Peti oktobar se nije tek tako desio, možda može da se ponovi, ali prvo treba pripremiti sve ono što je do njega dovelo. Treba da da okupljamo ljude, s njima razgovaramo i ne razočaramo ih. Nismo zagovornici ideje liderstva prema kojoj se sve odluke slivaju s vrha piramide i zalažemo se za autonomiju odbora i demokratičnost u odlučivanju. Ako SNS tvrdi da ima 700.000 članova, a skloni su neistinama, možemo da prihvatimo i da ima deset puta manje. To znači da i mi moramo da imamo 70.000 ljudi koji će aktivno podržavati našu politiku i učestvovati u promenama. S njihove strane je mnogo ucenjenih, ima i onih koji veruju u njihovu politiku, ali uglavnom su to oni koji su tu samo zbog koristi. Naša korist takođe postoji, reč je o ljubavi prema gradu i želji da ljudi, ako šetaju dete u kolicima, imaju kuda da prođu na trotoarima, ili da vozači imaju gde da se parkiraju, jer postoji alternativni javni prevoz. Vlast može da ponudi bajke kao rešenja, a mi konkretne predloge rešenja imamo i sa njima izlazimo pred građane.

Jedni tvrde da je izlazak na izbore nepoštovanje Dogovora koji je 9. marta potpisan s ProGlasom, prema kojem se u kratkom roku neće učestvovati u slučaju da izborni uslovi ne budu poboljšani, a drugi tvrde da je bilo važno poštovati odluku većine, koja je bila za izlazak na izbore.

Poštujem argumente kolega, samo ne vidim šta dobijamo bojkotom, jer nema garancija da ćemo bojkotom dobiti ono što tražimo. Ne mislim da bi vlasti poboljšale izborne uslove, niti mislim da bi treći put ponovili beogradske izbore, pošto bi se junski sigurno svakako održali. Zajedno smo izašli s predlogom da se odlože za septembar ili da se ispune tri zahteva – srediti birački spisak, ravnopravnost u medijskoj zastupljenosti, objediniti beogradske i preostale lokalne izbore. Vlasti su prvo odbile, a drugo prihvatile. Znamo dobro s kim imamo posla i znamo da će raditi sve da ih ne ispune, ali su prihvatili, što je bio naš zahtev. SNS nam nikada neće dati bolje uslove, oni kao autoritarni režim izborima manipulišu otkad su na vlasti, a ako uspemo da se za ustupke izborimo, to će samo pokazati da s građanima borba ima smisla. Ako budemo čekali vlasti, neće se ništa promeniti.

Šta ćete uraditi ako izbori 2. juna budu evidentno nelegalni i nelegitimni?

Imamo plan i borićemo se na svim nivoima. Često nas ljudi pitaju zašto nismo sprečili okupljanje kod Arene u decembru, a mi ga zapravo jesmo sprečili. Prvo smo zvali policiju koja nije došla, pa su naši članovi pravnog tima s aktivistima tamo otišli i u jednom trenutku sve zaustavili. Samo ZLF je tada imao više kontrolora nego što je celoj koaliciji bilo potrebno i to mi uliva optimizam jer su ljudi željni promena. Želja da izbori budu fer postoji. Te večeri, 17. decembra, imali smo problema s aplikacijom za praćenje rezultata koja je bila u nadležnosti kolega iz koalicije, koja je opet bila prestala da radi. Nadam se da ćemo u junu moći da je nesmetano koristimo. O mnogim problemima nismo govorili da bismo očuvali koaliciju i nadam se da će sada biti bolje.

Da li se izlaskom na izbore vlastima daje za pravo da komentarišu da je opozicija priznala da su decembarski izbori bili legitimni i legalni, kao što je uradio predsednik Srbije Aleksandar Vučić?

To što ljudi na vlasti govore najčešće nema veze sa činjenicama. Nedavno su tokom izbora Vlade rekli da će prosečne plate biti 1.400, a prosečne penzije 700 evra. Kad već iznose paušalne brojke, zašto ne kažu pet ili deset hiljada evra? Mogu da obećaju šta god hoće i to i rade. Sada su međunarodni posmatrači i EP rekli da je došlo do prekrajanja izborne volje, a to su rekli i ljudi sa čijim se prijateljstvom Vučić hvali. Nemačka mu je jasno rekla da je videla krađu izbora, pa se sprijateljio s Makronom, a i evroparlamentarci iz Makronove partije su glasali za Rezoluciju. Mi nismo ni blizu odustajanja od fer izbornih uslova, ali ćemo im se i dalje suprotstavljati gde god. I pobedićemo.

Očekivati pobedu na beogradskim izborima ili drugde u Srbiji ili očekivati da vlasti u slučaju bojkota poprave izborne uslove – šta je veći optimizam?

Ne mogu da govorim o hipotezama. Ono što znamo je da su vlasti uprkos temeljnoj neravnopravnosti i izbornim neregularnostima izgubile izbore u Beogradu. Optimizam i veru u promene crpem iz toga. S druge strane, situacija je izuzetno teška. Neka bude da sam optimističan i da je realnost skromnija. U tom slučaju pozivam ljude da nam pomognu da raskorak između optimizma i realnosti smanjimo. A to možemo ako se dogovorimo da izađemo na izbore i da glasove branimo. Drugu mogućnost trenutno ne vidim. Optimizam crpem i iz kontakta s ljudima, mi smo od decembra praktično u kampanji…

Da li vas ti ljudi pitaju šta se dovraga dešava u opoziciji?

Naravno, zbunjeni su i nije im jasno šta se desilo. Kažem im da o jednoj krupnoj odluci nemamo svi isto mišljenje, iako smo unutar koalicije izglasali učešće na beogradskim izborima, i da je manji broj organizacija, čije argumente uvažavam, odlučio da ne dela u skladu s njom. Voleo bih da nije tako, naročito zato što će naše organizacije zajedno izaći na izbore u drugim mestima u Srbiji.

Lično ste radili na komunikaciji s predstavnicima međunarodne zajednice što je dovelo do Rezolucije EP i kritičkog izveštaja ODIHR-a. Da li će razlaz unutar SPN uticati na podršku koju su iskazali opoziciji, odnosno kritiku prema vlastima?

Ponosan sam na međunarodnu podršku koja je rezultat ogromnom truda. Razgovarali smo s predstavnicima članica Evropske unije, njenog izvršnog dela, a posetili smo i nemački Bundestag i francuski Senat čija su vrata za srpsku opoziciju dugo bila zatvorena. Ti ljudi ne daju podršku lako i ona potiče iz argumenata. Ako već kao država imamo strateški pravac – mi u ZLF-u smatramo da je evropski put Srbije dobar i da na njemu treba da radimo – onda da vidimo gde je na njemu zapelo. A najveća prepreka evropskim integracijama upravo je Aleksandar Vučić.

Novu Vladu jedni vide kao prorusku (Aleksandar Vulin, Nenad Popović), a drugi proameričku (Marko Đurić kao šef diplomatije). Šta očekujete od Vlade u spoljnopolitičkom smislu, budući da deluje da je vlastima EU tek treći najvažniji igrač?

Ne bih se složio. Naša vlast i dalje ima čime da plati odnose koje održava s Briselom i članicama EU. Vučić ode u Francusku i spreman je da da milijarde na naoružanje koje nam ne treba. Da li kupuje ćutanje na njegova nepočinstva ili deklarativnu podršku svom režimu, ne znam, ali čini mi se da se i to menja. On voli da Srbiju prikazuje kao nesvrstanu zemlju koja igra sa svima, od Vašingtona do Pekinga, ali zapravo samo gasi požare. Srbija nema spoljnu politiku i to će nam se obiti o glavu. Želimo da budemo u EU, a radimo sve da u EU nikada ne uđemo. Održavamo bliske kontakte s Rusijom, a cela Evropa, kao i naše okruženje, uvelo joj je sankcije i osudilo agresiju nad Ukrajinom. Kao društvo smo sasvim razumljivo osetljivi kada je o uvođenju sankcija reč, jer su nas kao građane pogodile devedesetih, ali mislim da bi prema pojedincima iz Putinovog režima bilo moguće uvesti pojedinačne sankcije, a mi ni to ne radimo. Kako čovek koji krade na izborima može da garantuje sprovođenje vladavine prava, što je jedan od preduslova članstva u EU? Ne može, jer bi u tom slučaju njegove bliske kolege naveliko bile u zatvoru. Kad bi mediji bili slobodni, izgubio bi izbore. Na koncu, evrointegracije bi značile više standarde u svim životnim poljima, što mu nije u interesu.

Dobrica Veselinović je izjavio da je postojala komunikacija s inicijativom „Kreni-promeni“ i Savom Manojlovićem, koji je u međuvremenu objavio učešće na beogradskim i novosadskim izborima. Da li je uticala na odluku da se učestvuje na izborima, vašu ili njegovu?

Poznajemo se od ranije, jer smo učestvovali u odbranama nekih javnih površina i parkova. Imamo dobru komunikaciju i imamo razumevanje za njihovu odluku da samostalno idu na izbore. Znamo da je izlazak iz aktivizma i ulazak u direktnu političku arenu velika promena i videćemo kako će se snaći. Mislim da je NDMBGD, odnosno ZLF tu tranziciju izvršio dobro i kolegama želim isto. Mislim da su obe organizacije prepoznale da se pored borbe na terenu treba boriti i na izborima i da jedno ne isključuje drugo.

Neka istraživanja sugerišu da postoji šansa da izlaznost u junu bude manja nego u decembru. Manojlovićevo učešće izvesno će je povećati. Da li može da bude tolika da poništi značaj izbornog inženjeringa, od „izbornog turizma“ na dalje?

U procesu pregovaranja o izbornim uslovima Narodnoj skupštini podnosimo predloge zakonskih rešenja koji bi, recimo, zabranili glasanje na novoj adresi onima koji su adresu prebivališta promenili u poslednjih 12 meseci, zagovaramo formiranje Komisije koja bi se bavila biračkim spiskom… ne tvrdim da će situacija biti drastično drugačija, ali radimo na tome da napravimo pomake. Izlaznost je veoma važna i razumem one koji su izgubili veru u izborni proces. Ali isto tako mislim da ljudi mogu da razumeju da ne smemo da prepustimo svoje gradove i opštine vlastima koje nemaju legitimitet.

Za kraj – da li očekujete da se 2. juna uveče govori o promeni vlasti u nekim mestima u Srbiji?

To je apsolutno moguće, u Beogradu, Novom Sadu, Nišu… kvalitet života opada i SNS više nikoga ne može da ubedi u suprotno, naročito na lokalu. To što su njihove izborne mahinacije sve veće govori da je raspoloženje za njihovu smenu takođe veće. To je izvor mog optimizma. Ne znam koliko će trajati promena koju svi priželjkujemo, možda su ovo samo prvi koraci, ali oni moraju da se naprave sada. Mislim da nam je i bojkot iz 2020. godine uzeo dve godine života i priprema za rast organizacija koje će biti vesnici tih promena.

Ima onih koji tvrde da je upravo taj bojkot omogućio opoziciji da na prvim sledećim izborima ostvare važan rezultat koji ju je i vratio u političku arenu?

Mogu se složiti i sa time, to bi mogla biti pozitivna strana ove odluke. Svejedno mislim da smo izgubili dragoceno vreme, jer smo za dve godine mogli da osnažimo ljude, povežemo ih i uključimo u razvlašćenja kriminalne vlasti.