U poslednjih nekoliko godina dovoljno je samo prošetati se ulicama bilo kog grada u Srbiji i suočiti se neizbežnim prisustvom mesta u kojima se nude različiti oblici igara na sreću. Na sportsko klađenje, rulet, najrazličitije oblike kocke pozivaju nas poznata lica sa bilborda, ali sada i sa malih ekrana naših televizora, uključujući tu i kanale sa nacionalnim frekvencijama, pa i sam javni radio-difuzni servis. Prosto je neverovatno kako je jedan porok i to porok koji ima izuzetno štetne posledice po zdravlje ljudi, ali i po društvo u celini uspeo da u toj meri zauzme naš javni prostor.

Nažalost, naša analiza će pokazati da je za ovakav poslovni uspeh priređivača igara na sreću i prodor u svakodnevicu srpskog društva u ogromnoj meri odgovoran zakonodavac koji je za takvo stanje obezbedio ključne preduslove. Da bi u kontekst stavili rasprostranjenost igara na sreću u Srbiji dovoljno je da navedemo primera radi, da prema podacima Udruženja priređivača igara na sreću u Srbiji ima 2.900 sportskih kladionica, što je 3 puta više posmatrano po glavi stanovnika nego što je to slučaj u Italiji, 5 puta više nego u Velikoj Britaniji ili čak 6 puta više nego u Španiji.

Neko bi mogao da pomisli da bi jednostavan odgovor za borbu protiv poroka kocke bila potpuna zabrana priređivanja igara na sreću, od koje bi bili izuzeti samo državna lutrija ili kazina sa posebnim dozvolama i to samo za strane državljane, kao što je to bio slučaj u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, čijim je krivičnim zakonodavstvom kockanje bilo i inkriminisano kao krivično delo. Istorija nas uči da su ovakve opšte zabrane po pravilu neuspešne, odnosno da za posledicu imaju prelazak kockanja iz legalnih u nelegalne tokove (gde je, doduše u domenu jednog drugog poroka

prohibicija u SAD verovatno najupečatljiviji primer neuspeha takve politike), što potvrđuju i iskustva država koje su se opredelile za ovakav pristup u savremeno doba. U Evropi, suočena sa ogromnom rasprostranjenošću pre sve sportskog klađenja, Albanija je 2018. godine uvela potpunu zabranu priređivanja igara na sreću (uz neke retke izuzetke), ali ta država posle 5 godina razmatra njihovu ponovnu legalizaciju, pre svega usled činjenice da ovaj porok nije suzbijen već da je samo prešao u nezakonite okvire. Pored navedenog, apsolutne zabrane kocke bivaju obesmišljene usled mogućnosti koje pružaju moderne tehnologije. Zabranu priređivanja igara na sreću na teritoriji određene države moguće je sa lakoćom zaobići prelaskom na on-line kockanje korišćenjem usluga koje pružaju strane kompanije. Čak i pokušaji blokade pristupa internet stranicama neće dati željeni rezultat usled mogućnosti da pojedinci za te potrebe koriste virtualne privatne mreže (VPN). Stoga se kao logičan pravac delovanja nameće uvođenje mera kojima bi se kockanje svelo na onu meru kojom bi se minimizovale sve one štetne posledice koje ono ima po društvo i pojedince u njemu.

Kada govorimo o šteti do koje ova pojava dovodi važno je primetiti da je kockanje aktivnost koja može izazvati kod pojedinaca medicinski poremećaj koji se u Međunarodnoj klasifikaciji bolesti karakteriše kao “patološko kockanje” (F63.0). Ovo je najzastupljenija nehemijska zavisnost (hemijske zavisnosti su zavisnosti od alkohola i narkotika, hemijskih supstanci). Zbog toga što ljudi često kada se govori o zavisnostima razmišljaju isključivo o hemijskim, kockanje posmatraju na drugi način. Ipak patološko kockanje ima sve karakteristike kao i hemijska zavisnost, te su neki od kriterijuma za dijagnostikovanje ovog poremećaja gubitak kontrole ponašanja, preokupiranost kockanjem, nemogućnost prestanka i rizikovanje odnosa sa bliskim ljudima, kao i ulasci u dugove. Poslednja dva od navedenih kriterijuma (a ima ih još) koji su posledica svih drugih posebno su destruktivni ne samo za osobu sa patološkim kockanjem, već i čitave porodice, koje se raspadaju, neretko ulaze kolektivno u siromaštvo kada cela porodica mora da vraća dugove kockara. Ovakva katastrofalna situacija, bezizlaznost, kao i osećaj krivice zbog uticaja problema koji kockar ima na celu porodicu, dovode do toga da kockari imaju najvišu stopu pokušaja samoubistva od svih zavisnosti (uključujući zavisnost od heroina ili alkoholizam), te čak jedna od pet osoba sa patološkim kockanjem ima pokušaj samoubistva. Takođe osobe sa patološkim kockanjem imaju značajno slabiju finansijsku sigurnost, kvalitet života, pa se tako kod njih povećava smrtnost i pojava drugih bolesti.

Iako većina osoba koje se povremeno kockaju imaju osećaj da drže stvari pod kontrolom, neke procene su da otprilike svaka deseta osoba koja se povremeno kladi razvija određen stepen patološkog kockanja. Otprilike 1-3% odraslih imaju problem sa kockanjem, češće muškarci, ali studije pokazuju da su varijacije među državama velike, što jasno pokazuje da je u pitanju društveni problem, odnosno problem na koji može da se utiče zakonski i kulturološki, i da nije biološka nužnost. Tako studije pokazuju da je veći broj različitih tipova legalne kocke jasno povezan sa većim stepenom patološkog kockanja u populaciji. Studije nedvosmisleno pokazuju direktnu vezu između razvoja patološkog kockanja i direktnog reklamiranja kockanja. Svetska istraživanja pokazuju da su posebno mladi i siromašni u riziku. Blizina kockarnice je direktno povezana sa povećanjem stope patološkog kockanja u zajednici oko kockarnice. Zbog svega ovoga je u stručnoj javnosti prepoznata potreba da, kao i kod narkotika i alkohola, se utiče pre svega na pristupačnost, vidljivost i reklamiranje kockarnica. Ovo se čini bez direktnog uticaja na legalnost kao etičko i ideološko pitanje, jer time mogu da se smanje negativni efekti na zajednicu koji su kod nekontrolisanog širenja kockarnica i reklamiranja kocke na nivou populacije katastrofalni, bez uskraćivanja prava povremenog, “normalnog kockanja”.

Ceo programski dokument o Predlogu nove politike u oblasti igara na sreću i Predlog zakona o izmenama Zakona o oglašavanju možete pročitati ovde.