Da se Vučiću ne bi dozvolilo još vremena za konsolidaciju, podmetanje sukoba, izazivanje podela i dalje odlaganje izbora, mora doći do dogovora svih antirežimskih aktera oko tri ključna pitanja: kako ga naterati da izbore raspiše što pre, kako na tim izborima pobediti uprkos krađi i kako zaštititi ljude koji su danas na udaru režima.

Srbija je za promene spremna odavno, a prethodna godina je pokazala da su građani i te kako spremni i da se za njih aktivno bore. I masovnost i broj protesta, kao i činjenica da su se oni dogodili u skoro svakom mestu širom Srbije, to jasno potvrđuju.

Istovremeno, ista ta godina pokazala je i nešto drugo: da je režim spreman na sve kako bi ostao na vlasti. Na širenje mržnje i laži, na medijski linč, na otvoreno nasilje. Na prebijanja, gaženja kolima, otkaze, ucene, pritiske na medije, hapšenja, upotrebu zvučnog topa, pa čak i na podizanje utvrđenja od plaćenih i ucenjenih kriminalaca ispred državnih institucija. Ovo više nije politička borba u uobičajenom smislu – ovo je borba režima za goli opstanak.

Ishod te borbe najviše će zavisiti od toga da li ćemo uspeti da okupimo sve antirežimske snage u jedan široki i koordinisani front. To podrazumeva da moramo da koordinišemo svoje delovanje, dogovorimo pravce pritiska na režim da raspiše izbore, solidarno branimo, a ne napadamo, jedni druge, politički nastupimo tako da ne izgubimo ni jedan glas i uložimo sav napore u kontrolu izbora, kako bi zaista delovali kao front.

Kada je Zeleno-levi front polovinom prošle godine javno pozvao na takav dogovor, odgovora, na žalost, nije bilo. Plašili smo se da će se, ako do tog dogovora ne dođe, desiti upravo ono što danas gledamo: da će Vučić kupovati vreme, manipulisati javnošću i odlagati već neizbežne izbore. To se i dogodilo. Dodatno, represija režima se ne samo nastavila, već se svakodnevno produbljuje prema svima koji su se usudili da kritički govore o vlasti. Paradoksalno, čak je i velika studentska akcija sa prikupljanjem potpisa krajem godine režimu poslužila kao signal da izbore treba odlagati što duže, ako je moguće i do 2027. godine.

Da se Vučiću ne bi dozvolilo još vremena za konsolidaciju, podmetanje sukoba, izazivanje podela i dalje odlaganje izbora, mora doći do dogovora svih antirežimskih aktera oko tri ključna pitanja: kako ga naterati da izbore raspiše što pre, kako na tim izborima pobediti uprkos krađi i kako zaštititi ljude koji su danas na udaru režima.

Zato ne pomažu priče da je Vučić već gotov, da je režim pred pucanjem i da je pobeda izvesna. Voleo bih da je to tačno, ali sve govori da se režim ipak konsolidovao. Režim se konsolidovao kroz kupovinu vremena i kroz represiju. Udari su usmereni na studente, građane, prosvetu, kulturu, javna preduzeća i političke partije. Ključna mesta u policiji zauzimaju najodaniji ljudi, spremni da aparat sile zloupotrebe za odbranu vlasti. Deluje da Vučić najbolje zna da je u velikom problemu i zato se priprema za novu fazu borbe. Treba ga shvatiti ozbiljno, jer kontroliše aparat sile i raspolaže ogromnim državnim resursima koje svakodnevno zloupotrebljava.

Vučić od izbora beži ne samo zbog straha od odgovornosti za stradanje ljudi u koruptivnim poslovima, niti samo zbog gubitka podrške i neizvesnosti da li će uspeti dovoljno da pokrade da bi pobedio, već i zato što vreme koje mu je preostalo želi da iskoristi kako bi što više javnog novca, kroz velike projekte, završilo u džepovima njegovih tajkuna.

Najveći takav projekat je svakako Ekspo. Mislim da ljudi još uvek nisu u potpunosti svesni koliko će nas ovaj projekat zadužiti i šta će to značiti za Srbiju. Reč je o milijardama koje će završiti u džepovima naprednjačkih firmi, a koje će se koristiti i za očuvanje njihovih pozicija i vlasti. Tu je i nedavno ponovo oživljen projekat seče Košutnjaka i izgradnje pola miliona kvadrata umesto šume. Pre pet godina Zeleno-levi front je uspeo da okupi podršku oko 80.000 ljudi i natera vlast da od tog projekta odustane. Ovog puta, pod dobro poznatom mantrom „projekta od nacionalnog značaja“, ponovo pokušavaju. Dok traje borba građana na ulicama, pred našim očima nestaju kulturno-istorijsko nasleđe, prirodna dobra i milijarde iz budžeta. Zato nije nebitno kada će biti izbori i zato se mi u ZLF-u ne mirimo sa tim da se Vučiću prepusti da ih dalje odlaže.

Rasplet koji priželjkujemo nije samo smena vlasti – iako je ona preduslov – već makar početak rešavanja ogromnih problema sa kojima se naše društvo suočava. Govorim o stvarnim promenama u svakodnevnom životu ljudi, koji zaslužuju da žive bolje, sigurnije, zdravije i, na kraju, duže. Životni vek građana Srbije čak je deset godina kraći od evropskog proseka. Radimo u proseku sedam sati nedeljno više, a prosečna plata nam je pet puta manja. Cene hrane su slične evropskim, dok stanarina i režije odnose sve veći deo zarade. Ljudi umiru zbog zagađenja vazduha, jedu najnezdraviju hranu, otpadne vode ne prerađujemo i praktično živimo na deponiji. Javni dug iz godine u godinu raste, a vraćaće ga naša deca – ako uopšte ostanu u zemlji. To je rasplet kome se nadam nakon smene vlasti, a neka od rešenja koja smo kao Zeleno-levi front odmah spremni da ponudimo su konkretne mere i predlozi zakonskih rešenja smanjenje cena hrane i obuzdavanje divljanje cena iznajmljivanja stanova, zatim plan za unapređenje kvaliteta vazduha ili oduzimanje imovine stečene korupcijom.

Najveći iskorak koji bi Srbija mogla da napravi u pravcu uređenja sistema, vraćanja institucija, demokratskih standarda vladavine prava i slobode medija, ali i na ekonomskom planu, na kojem dramatično zaostajemo, jeste članstvo u Evropskoj uniji. Zeleno-levi front i Pokret slobodnih građana krajem prošle godine zaključili su strateško partnerstvo, između ostalog i sa ciljem da Srbija postane članica EU, što bi bilo moguće do 2032. godine ukoliko nakon smene režima dobijemo proevropsku vladu. Nedavno je i pet političkih partija postiglo dogovor o koordinaciji aktivnosti prema EU što je novi zamah na ovom polju.

Dobra vest je i da nova godina počinje dolaskom specijalne misije Evropskog parlamenta. Nakon dve usvojene rezolucije Evropskog parlamenta i najoštrijeg izveštaja Evropske komisije do sada, uspeli smo da u Beograd dođe misija koja treba dodatno da se uveri u nivo represije, korupcije i urušavanja demokratije u Srbiji. Promena odnosa Evropske unije prema kriminalnom režimu u Srbiji – čak i kod onih koji su donedavno bili Vučićev politički kišobran – velika je pobeda na međunarodnom planu i ponosni smo na doprinos koji smo u njoj dali zajedno sa drugim opozicionim partijama, a preko članstva u velikim evropskim porodicama – Zeleno-levi front je punopravna članica Evropske zelene partije, Pokret slobodnih građana je punopravna članica liberala, pa tako i druge partije… Evropska unija je stala uz građane Srbije u borbi za slobodu, a Srbija bi političke promene trebalo da iskoristi i kako bi otvorila vrata članstva u EU.