Dugotrajna izloženost dimu i blizini požara u Deliblatskoj peščari, koji je do sada zahvatio više od 3.500 hektara šume, dovodi do ozbiljnih respiratornih problema – od pečenja i suzenja očiju, kašlja i iritacije grla, do gušenja i stezanja u grudima.

Najugroženiji su mala deca kojima se pluća tek razvijaju, trudnice, stariji, kao i osobe koje već boluju od astme, hronične opstruktivne bolesti pluća ili kardiovaskularnih bolesti – dim im dodatno pogoršava postojeće tegobe.

Problem otežava i to što, kako upozoravaju stručnjaci, ne postoji dovoljno mernih stanica koje bi tačno pratile koncentraciju PM čestica u vazduhu, niti adekvatna komunikacija sa ugroženim stanovništvom, pa se ljudi uglavnom oslanjaju na sopstvene, subjektivne znake da procene koliko je vazduh opasan.

Uz sve to, ono što ovakva kriza – kao i sve druge u ovoj disfunkcionalnoj državi – stvara jeste konstantan osećaj neizvesnosti i nesigurnosti.

Kada požar nedeljama gori a država nema kapacitete da ga obuzda, niti pruža jasne informacije građanima, to našem nervnom sistemu šalje poruku da nemamo kontrolu, da nema pravde i da nema zajednice koja nas štiti – što izaziva kontinuiran stres koji se, uz fizičke tegobe, akumulira i vremenom prerasta u anksioznost i depresiju. To je država u kojoj danas živimo.

Zato se nameće pitanje: zašto vlasti u Srbiji, s obzirom na razmere požara i njegovo trajanje, i dalje ne traže pomoć preko Mehanizma EU za civilnu zaštitu – da li čekaju da šteta po zdravlje ljudi i prirodu bude još veća, ili jednostavno nemaju plan?