Tribina „Žene protiv nasilja“, organizovana tim povodom, otvorila je pitanje digitalnog nasilja i specifične ranjivosti žena koje se politički ili društveno angažuju. Učesnice su upozorile da anonimni nalozi, fabrikovane afere i kampanje diskreditacije imaju jasan cilj – obeshrabriti žene da javno deluju. Takvi udari na lični integritet nisu novi, ali danas dobijaju sofisticiraniju formu zahvaljujući tehnologiji koja omogućava manipulaciju identitetom i slikom.
Patrijarhat, moralna panika i medijska konstrukcija neprijatelja
Kada je jedna učesnica na tribini govorila o patrijarhatu kao društvenom obrascu, deo tabloida je to preveo u navodni napad na patrijarha i verska osećanja. Ovakvo prevođenje sociološke kategorije u političko-moralnu optužbu nije slučajno. To je tipičan mehanizam proizvodnje moralne panike: konkretna društvena kritika lažno se prikazuje i ciljano personalizuje i dramatizuje kako bi se delegitimisala.
U sociološkom smislu, ovde se radi o klasičnom procesu označavanja pojedinaca ili grupa kao moralno devijantnih kako bi se homogenizovali vlastiti redovi i učvrstila politička lojalnost. Kada su mete žene, tom procesu se gotovo redovno dodaje element polne diskreditacije kroz seksualne sadržaje jer patrijarhalna kultura reputaciju žene i dalje snažno vezuje za moralnu „čistotu“. Objavljivanje eksplicitnih snimaka i fotografija je tako postalo vrlo efikasno sredstvo političkog pritiska i vršenja nasilja.
Tabloidna matrica: diskredituj, relativizuj, preokreni
U Srbiji se već duže vreme može uočiti prepoznatljiv medijski obrazac: prvo diskreditacija, zatim relativizacija, potom zamena uloga da bi se oni koji ukazuju na nasilje i zloupotrebe predstavili kao provokatori, dok se počinioci ili inspiratori kampanja prikazuju kao žrtve.
To nije samo pitanje političke propagande nego i kulturnog modela u kojem izrežirani konflikt postaje spektakl, podiže reach i uvećava tiraž, činjenice su nebitne i sekundarne u odnosu na ono što podstiče niske strasti i identitetske podele. Tabloidna logika počiva na polarizaciji: nema nijansi, postoje samo „naši“ i „njihovi“. U takvom ambijentu svaka kritika lako postaje izdaja, a svako svedočenje o nasilju – navodna politička manipulacija.
Institucionalna tišina kao društvena poruka
Poseban problem predstavlja izostanak reakcije institucija pa građani koji protestuju, već unapred znaju da u institucijama gotovo da nemaju šta da traže, ponajmanje da se nadaju da će pravda biti zadovoljena. Ono što je do skora bilo nenormalnost i neprihvatljivo postaje, hteli to ili ne, prihvatljivo, nova normalnost, tako da od nadležnih nije više moguće čuti ni onu elementarnu poruku da pretnje, digitalno nasilje i javno ponižavanje ne smeju biti tolerisani, već postaju opravdani ako su žrtve označene kao protivnici režima.
U toj novoj (ne)normalnosti evidentno je sve veće distanciranje i uvlačenje u beskonačne proceduralnosti iza čega se krije nevoljnost, zastrašenost i neodlučnost kod onih čiji je to posao da se problem prepozna kao ozbiljan i da se ovim slučajevima nasilja pozabave kako bi dobili zaslužen epilog. Nažalost, sve ovo više nikoga ni ne čudi, pogotovo što vizuelizaciju nepostupanja organa reda i nadležnih institucija imamo gotovo svakodnevno, dovoljno je prošetati se do Ćacilenda ili otići na neki protest.
Ono što se dešava u Kuli svakako ima i specifičnu težinu, u malim sredinama takva dešavanja stvaraju snažan psihološki efekat. Tamo gde se svi poznaju, svaka glasina ima veću težinu, a institucionalna pasivnost lako se tumači kao prećutna dozvola. Sve to proizvodi ono što se naziva „spiralom ćutanja“ – ljudi odustaju od javnog govora jer procenjuju da ih sistem neće zaštititi.
Tehnologija kao kulturni lakmus
AI manipulacije dodatno komplikuju situaciju jer brišu granicu između stvarnog i konstruisanog identiteta. Nekada su političke diskreditacije zahtevale logistiku, danas je dovoljan računar i malo tehničkog znanja. Ali ključni problem nije tehnologija sama po sebi, već društveni kontekst koji takve zloupotrebe čini efikasnim: nepoverenje u institucije, tabloidizacija medija i duboka politička polarizacija.
Tehnologija tako postaje kulturni lakmus papir – pokazuje koliko je društvo spremno da razlikuje činjenice od manipulacije i koliko štiti one koji su izloženi napadima.
Lokalni incident, širi obrazac
Kula je u tom smislu samo mikro-primer. Mala sredina često intenzivnije reflektuje šire društvene procese: političke tenzije, medijsku polarizaciju, ali i patrijarhalne obrasce koji otežavaju ženama javni angažman. Kada se na to nadoveže digitalno nasilje, granica između političkog konflikta i lične bezbednosti gotovo nestaje.
Ako iz ovog slučaja ne proistekne ozbiljna institucionalna reakcija i odgovorniji medijski pristup, što nije realno očekivati, može se gotovo sa sigurnošću očekivati da posledica neće biti samo nastavak pojedinačnih kampanja diskreditacije već i slanje jasne poruke da je javni angažman rizičan, posebno za žene, i da sistem zaštite nije pouzdan, kao i šta sve može da čeka svakoga ko se odvaži da se usprotivi nepravdi, kriminalu i korupciji i javno progovori.
Društvo u kojem se žrtve proglašavaju krivcima, ? nasilje relativizuje, ne gubi samo političku kulturu – gubi elementarni osećaj solidarnosti i poverenja bez kojeg nema ni demokratije ni stabilne zajednice.
Autor je član Izvršnog Odbora Seniorske organizacije Zeleno-levog fronta
