Pre oko mesec dana vodio sam polemiku sa jednim prijateljem, koji živi u ubeđenju da svaki Srbin treba da piše ćirilicom i koji ozbiljno shvata svoju patriotsku dužnost oko pisma i odbrane srpstva, pa mi putem Vibera, uredno prosleđuje one “šalji dalje” poruke koje se uglavnom baziraju na propagandi ruske obaveštajne službe i dežurnih promotera teorija zavere.

Polemici je prethodila opomena da promenim font u ćirilični, a kada sam to odbio usledila je i ozbiljna optužba da sam drugosrbijanac, šta god to značilo. Pri svemu tome moj poznanik je pri zdravoj pameti, intelektualac, porodičan čovek i nije sklon da dovede u sumnju to da ćemo Kosovo povratiti milom ili, verovatnije, silom. Na moje pitanje hoće li on poći u taj pohod ili će poslati nekog iz svoje familije, odgovorio je da mu tako nešto ne pada na pamet i da nema potrebe jer će, citiram, u prve redove ići srpski dobrovoljci, četnici, pravosrbijanci ili prvosrbijanci, koji pišu ćirilicom.

Poznajući Branislava, čiji je inače hobi istorija pretežno bazirana na najnovijim otkrićima srpskih nacionalista  i ultranacionalista, pretpostavljam da je mislio na one nekadašnje četnike, komite, potomke uskoka i hajduka, koji su početkom XX veka išli na specijalne zadatke kao deo manjih odreda iza neprijateljskih linija i koji su organizovali naš narod za borbu protiv albanskih kačaka, u čemu je svakako nakon ovih poslednjih dešavanja oko manastira Banjska bio vidovit, ali i svesno ili podsvesno podstaknut onim što zvanična politika već prilično dugo propagira.

Ovo ne baš prijatno iskustvo do koga sam došao zahvaljujući jakom želucu i mojoj upornosti da uđem u prenaduvani bubble internet ratnika za odbranu srpstva, otvorilo mi je neke nove vidike pa i čitave horizonte, uglavnom ispod svakog nivoa. Šta je ovde problem? To što postoji ne tako zanemarljiv broj ljudi koji žive u uverenju podgrejanom kvazinaučnom fantastikom po kojoj su Srbi poseban, bogom dan narod i koji u stalnom iščitavanju i deljenju tekstova na temu kako nam Amerika i EU kontinuirano rade o glavi, pronalaze neki svoj smisao kao samozvani misionari učvršćujući jedni druge u tom njihovom pravoverju na dnevnom nivou. Nije to.nimalo lak posao, stajati na prvoj liniji odbrane ćirilice u teškoj i bespoštednoj borbi za srpsku stvar.


Kada je tako teško biti Srbin u Srbiji gde si svoj na svome, kako li je onima dole koji nisu niti svoji, niti na svome? Po onome kako se plasira mainstream priča o Kosovu, mnogo je veći bol i žal za izgubljenom teritorijom i mnogo se više govori o toj svetoj zemlji, epskoj povezanosti i istorijskom značaju, nego o sadašnjoj muci, o tom našem narodu, koji se više od dve decenije bori sa svakim mogućim zlom koje je moglo da ga snađe.

Borba za golo preživljavanje u više sistema i lutanje između Beograda, Prištine i međunarodne zajednice, bila je zadnjih decenija tužna svakodnevnica srpske zajednice na Kosovu. Ubistvo Olivera Ivanovića, zločin za koji se okrivljuju isti oni koji su osmislili povratak srpske vojske na ravno Kosovo oko manastira Banjska označilo je početak agonije koja traje već skoro jednu deceniju. Nasilno i kriminalno menjanje političke slike i volje, zastrašivanjem i maltretiranjem građana koji nisu pristajali da se na nedemokratski i brutalan način menja politički krvotok severa Kosova, ostavilo je teške posledice po našu srpsku zajednicu. Međutim, nakon neuspelog oslobodilačkog pohoda grupe naoružanih ljudi, posledice tek slede i već ima prvih znakova da će taj gorak kolač koji kušaju pripadnici srpske zajednice, dodatno da se zagorča.

Neuspeli jednodnevni blitzkrieg koji ipak nije mogao da proizvede neke veće sukobe i još manje da dovede do otvaranja nekih novih frontova, kao da je imao samo jedan cilj, da srpsku stranu dovede u što nepovoljniji položaj. Ako bi se izuzeo eventualni faktor gluposti i diletantizma opskurnih likova koji vode glavnu reč u srpskoj zajednici na Kosovu, za neverovati je da je postojala tolika naivnost u procenama odnosa snaga i uopšte trenutne situacije.

Nalazimo se u eri kada se vode globalni ratovi lokalnog karaktera, i kada je Kosovo u pitanju za tako nešto nema ni potencijala, ni mogućnosti, na veliku žalost pojedinih Viber zajednica i ruske agenture, u šta smo upravo i imali prilike da se uverimo. Kao da nam nije bilo dosta ratova, stradanja, unštenih života, razorenih domova i porodica, pljački i otimačina, Arkana, Bokana i kapetana Dragana, pa tako nismo mogli i bez čoveka za koga kažu da je bio glavni uterivač Briselskog sporazuma u našu srpsku zajednicu na Kosovu. Takav jedan autoritet bio je neophodan, jer za tu vrstu posla strah je igrao važnu ulogu. Ima još nešto što osim straha drži srpsku zajednicu na okupu. Njihovi pogledi stalno su upereni ka Beogradu, što su više gubili Srbiju sve su više bili lojalniji Beogradu, tako da ma šta zvanična vlast činila, ona je unapred amnestirana.

Nije krivica našeg naroda na Kosovu ni to što su verovali u priče koje su se već neko vreme mogle čuti o tome kako Srbija nije nikada bolje stajala, kako ima podršku međunarodne zajednice i kako se upravo ostvaruje ono što je pisalo na brojnim grafitima upadljivo velikih razmera koji su neko vreme pre akcije Banjska osvonuli po zidovima zgrada i bankinama puteva u Srbiji. Lepo je bilo čitati i maštati o povratku srpske vojske na Kosovo. Međutim ta ista vojska, i pre nego što je stigla do granice, morala  je da izvrši jedan jedini mogući manevar tako što se čelo kolone okrenulo za 180° i potom se istim putem vratila odakle je i pošla.
Ostalo je otvoreno pitanje koji je bio cilj ove akcije, unapred osuđene na propast, i kako je nekoliko stotina kosovskih specijalaca, kojima su ti pobunjenici sve vreme bili glineni golubovi, pušteni da posle ubistva policajca pobegnu u Srbiju?

Možda su planeri ove akcije našli inspiraciju u nekadašnjim gerilskim akcijama OVK, zaboravivši koliku podršku su imali od Amerike, EU i Nato Alijanse, možda su zaista verovali da će ubistvom policajca steći autoritet nekakve ilegalne vojne sile, možda su se precenili u toj lagodnoj poziciji koju su godinama držali kao gospodari života i smrti kosovskih Srba, duboko ogrezli u moć i osionost. Možda je u pitanju i nešto treće, ali na kraju dana kada se svede bilans mora se priznati da stradanje jednog kosovskog policajca i troje Srba sa severa Kosova nije donelo ništa dobro, osim ako se ovo ne shvati kao najozbiljnija opomena, da tamo gde se uniforma kupljena na pijaci pojavi u odbrani srpstva najviše stradaju Srbi.

Što se tiče internet ratnika, Branislava i njegovih srbskih dobrovoljaca mogu mirne savesti da krenu u pohode, tu mogu jedino da stradaju živci onih koji poput mene zalutaju u njihovu Viber grupu.