Danas imam i dodatni zadatak – spremiti zalihe vode, pošto nam menjaju neke korodirale cevi u zgradi (prvi put u novijoj istoriji od 1974. godine) koje su se prosto raspale u podrumu. Pa nećemo imati vode ceo dan. Rekoše od osam neće biti vode, a ugasili već od 7:30h. Biće dovoljno ovo što sam spremio, krećem odmah u štab.

Štrajk više sindikata prosvetnih radnika iz cele Srbije ispred Narodne skupštine zakazan je za podne. Neposredni povod je novi slučaj nasilja nad nastavnicima u Bačkoj Palanci. Uzroci su mnogo dublji. Duboko je nasilje svuda oko nas. Nasilje na koje okrenemo glavu. Sećam se kako je bilo kod mene u osnovnoj školi na Karaburmi tih ratnih devedesetih. Nešto se promenilo od tada, ali nedovoljno i presporo.

Odlazim sa Biljanom Đorđević, Aleksom Petkovićem, Robertom Kozmom, dolaze uskoro i ostali. Već je puno sveta, zastava. Sindikalna borba se uvek i na svakom koraku mora podržati, pogotovu kad se radi o obrazovanju. Borba – reč sa kojom nam prilaze na protestu. Hvala, izdržite – reči kojima im uzvraćamo. Teško je, ali nema povlačenja.

Sledi sastanak sa predstavnicima nekoliko sindikata u GSP Beograd. Planiraju protest povodom sulude ideje Aleksandra Šapića da kroz privremeni organ provuče prepuštanje linija na potezima 100 i 700 privatnicima. Ovo su veoma dugačke linije koje sada opslužuje GSP, a vrednost ugovora na deset godina je vrtoglavih 500 miliona evra. Procenjena dobit za privatnike (i to konzervativna) je oko 1-2 miliona evra godišnje. Naš plan „Od kuće do posla za 30 minuta“ predviđa jačanje gradskog prevoznika, optimizaciju reda vožnje, linija, ulaganje u šinske sisteme, BG voz, širenje mreže žutih traka… Sve to može i mora.

Veče je rezervisano jer novinska agencija Beta proslavlja 30 godina rada. Veliki je to jubilej. Mesto dešavanja je Bioskop Balkan. Sećam se kad smo pre skoro 15 godina na ovom, tada napuštenom bioskopu, postavljali tablu „žrtvama privatizacije“. Popodnevni pljusak usporava i ovako već usporen saobraćaj u gradu. Nije floskula da automobila ima više nego ikad, i da su ulice postale tesne. Dok dvadesetsedmica stoji zaglavljena u Bulevaru razmišljam koliko bi saobraćaj bio bolji kada bi učesnici samo malo brinuli jedni o drugima, umesto blokiranja raskrsnice propustili autobus, umesto bahatog parkiranja sa „sva četiri“ našli normalno parking mesto. Žute trake i prioritet za javni prevoz da ne spominjem opet…

Petak, 17. maj

Pre neki dan Aleksandar Šapić je „otvorio“ radove na probijanju podvožnjaka ispod pruge i spajanju Bulevara Crvene armije i Bulevara umetnosti. Projekat koji se obećava deceniju, ali ništa nije urađeno. Odlazim ovog jutra da na lice mesta vidim šta se dešava. Nema ni mašina, ni ljudi. Sve je bila samo predstava u kampanji.

Komemoracija Ivanu Ivanjiju. Neverovatna životna sudbina. Glupo je i možda neprimerno reći da je jedan takav događaj bio lep, ali meni je potvrdio da je dobro uvek jače od zla, a život od smrti.

Ovo popodne aktivisti i članovi koalicije „Biramo Beograd“ su na više od 50 lokacija u Beogradu. Iako se kod nekih na društvenim mrežama vrti priča kako kampanje nema, ja ne mogu da se setim kada je kampanja i stala. Već skoro 10 godina smo konstantno na ulicama, protestima, organizujemo događaje, akcije, partiju. Zajedno sa koalicionim partnerima obilazimo deo lokacija. Atmosfera je dobra, ali negde na pola nas zatiče vest o nesreći i sudaru vozova u tunelu ispod Vukovog spomenika.

Ima dosta povređenih, na svu sreću niko nije nastradao. Goran Vesić odmah optužuje ljudski faktor iako tek treba da usledi istraga.

Na problem sa izmeštanjem pruge oko Kalemegdana i ukidanje glavne Železničke stanice zbog Beograda na vodi ukazivali smo bezbroj puta. Prava ilustracija SNS vlasti je da u proteklih 10 godina nisu želeli da izgrade most kod Vinče, kojim bi teretni i opasni tovar mogao da ide umesto da ide ispod centra Beograda. Nisu izgradili jer su se bavili Beogradom na vodi i pogotovo njihovim investitorima.

Noćni market kod Bajlonija nam je finalna destinacija. Hiljade ljudi, i gužva, jedva uspevamo da podelimo materijal. Ljudi prilaze, žele da se slikaju. Pavle Grbović časti pivo. Kampanja kakva treba da bude. Beograd kakav jeste i kakvog ga najviše volim.

Jedan mladić me pita oko Srebrenice. Kaže kruži neki video gde su nam montirali kako govorimo da su Srbi genocidan narod. Ne veruje u tu njihovu propagandu, kaže sretali smo se 95. na protestima, glasaće za nas 2. juna. Borba.

Subota, 18. maj

Danas nam je premijera kampanjskog vozila na Palilulskoj prijaci. Krećemo već od devet ujutru, čeka nas nekoliko lokacija koje treba obići danas.

Odlična je energija na ulici, sa Nešom iz Narodnog pokreta Srbije, kandidatom za predsednika opštine Palilula, delim flajere, takmičimo se ko će više podeliti dok vozila stoje na semaforu. U jednom trenutku pojavljuje se gomila dece. Ekskurzija u Botaničku baštu, nisam zapamtio iz kog grada dolaze. Ali želim im lep provod u Beogradu, uz upozorenje da čuvaju Botaničku baštu jer dosta pati.

Na ulici je sve obrnuto nego na toksičnim društvenim mrežama ovih dana, ljudi imaju volje i energije, hoće da izađu na izbore, ne žele da puste svoje opštine da u njima još jedan ciklus SNS vršlja i krade. Glasaće za opoziciju, izabrali su borbu.

Koristim pauzu za ručak da u štabu dok jedem pomognem Zvezdarskom odboru da napravi obaveštenja za stanare zgrada u kojima je došlo do promene biračkih mesta. Ima preko 300 ulaza, hiljade stanara koje treba obavestiti.

Brzo dolazi vreme za biciklističku Kritičnu masu. Propustio sam par prethodnih, pa me Zoran Bukvić ukorava. Idemo da nakratko blokiramo Pančevački most zbog katastrofalnog stanja u kom se nalazi. Još jedan simbol nemara SNS-a i SPS-a prema građanima.

Krećemo – gomila je ljudi, dece, muzika – sloboda na dva točka.

Veče je rezervisano za 40. izložbu mog oca Miće Veselinovića Tarskog. Nerviram se što nisam stigao da mu pomognem oko promocije i pripreme. Nerviram se što su mu pozivnice isečene krivo. Možda je to i dobro, jer ipak je to više njegov stil. Puno je prijatelja došlo. Ćale je jedna specifična pojava, nikoga ne ostavi ravnodušnim. Pati zbog urbanizacije Tare, nadam se da nećemo dobiti još jedan Zlatibor.

Nedelja, 19. maj

Danas nas čeka još jedan uzbudljiv kampanjski dan. Danima (kad bolje razmislim, godinama je preciznije) izlazim iz kuće pre nego što ostali ustanu, a vraćam se kasno noću. Ćerku vidim tu i tamo u prolazu. Ovog jutra ustaje iz kreveta da se zagrlimo pre nego što krenem, a ja je posle dužeg vremena viđam u letnjoj pidžami. Nekako mi je sva porasla. Izdužila se načisto. Ruke i noge i kratki rukavi čine da poželim da je nikad ne pustim iz zagrljaja. Da se vreme uspori, da godine stanu.

Znam da to ne može tako, žurno krećem u Kotež, na konferenciju za medije, i događaj koji organizuje lokalna koalicija „Biramo Palilulu“. Nije normalno da se opština Palilula prostire od Vrbovskog, Padinske skele, Borče, Ovče, Slanaca, Karaburme, Profesorske kolonije. Niti su isti problemi, niti brige. Treba nam decentralizacija, oživljavanje mesnih zajednica. O tome smo pričali i u prošloj kampanji, nastavljamo u ovoj, nastavićemo i ubuduće.

Dobro je da na ovoj opštini imamo samo dve liste, dobro tri, ali ta jedna je vrlo jasno botovska, tako da je atmosfera referendumska.

Zemunski park nam je sledeća destinacija. „Izlazimo na izbore u Zemunu i Beogradu“ – malo je krajeva u Beogradu koji toliko imaju lokalpatriotizma kao što je to Zemun. Dobro je da je tako. Marko Vujačić i Bilja Kosi odlično rade lokalnu kampanju, nisu stali od prošle godine. Biće to dobro sve.

Dan završavamo na keju ispred Muzeja savremene umetnosti gde pozdravljamo učesnike trke na 10 kilometara koji prolaze tu. Uvek mi je bio fascinantan trud i zalaganje koji ljudi daju spremajući se za trku. Dubok naklon za sve ove ljude.

Ubeđujem Jelenu Jerinić da moramo i mi jednom na polumaraton. Kaže važi, samo da prođe kampanja. Na Jelenu je ovih meseci pao ogroman teret oko radnih grupa za poboljšanje izbornih uslova, biračkog spiska, i svih onih dosadnih, a važnih stvari punih sitnih detalja koje se često i ne primete a čine svu razliku.

Ponedeljak, 20. maj

Predajemo stotine primedbi na urbanistički plan kojim se predviđa izgradnja ogromnog stambeno-poslovnog kompleksa na mestu hotela „Jugoslavija“. Pre nekoliko meseci „Milenijum tim“ je kupio ovaj objekat (kao i mnoge druge). Bio sam na toj prodaji, a

zbog ukazivanja na projekte Milenijum tima, dobio sam dve tužbe za naknadu štete od po 100.000 evra. Neće im proći naravno, niti su uspeli da me uplaše ni zastraše. Oni imaju avione, kamione i milione, mi imamo istinu.

Žurim na intervju za Novi magazin, pa sa Radomirom idem u Obrenovac. Kupio sam mu vodu i kafu, pošto stalno kad putujemo negde kuka kako nigde neću da stanem jer stalno žurimo kako bismo stigli na više mesta. Danas je zadovoljan uslugom.

I u Obrenovcu je referendumska atmosfera – postoje samo tri liste. Dok razgovaramo sa građanima ne mogu da se otmem utisku da mi je neverovatno ponašanje Siniše Malog od pre deset godina i to da niko od odgovornih za javašluk koji je prethodio poplavama nije odgovarao već je u ovom nakaradnom sistemu napredovao.

Iako postoji skupštinska odluka, još uvek nije podignut spomenik nastradalima u poplavama.

Još uvek nasip nije u potpunosti podignut, niti postoji sistem za rano upozoravanje.

Život u Srbiji nažalost ne vredi mnogo.

Utorak, 21. maj

Kao na traci i ovaj dan. Jutarnje gostovanje, pa konferencija za medije ispred Starog dvora. Govorimo o endemskoj korupciji koja izjeda Beograd. Zašto ne možemo da imamo dobar prevoz, dobre vrtiće za svu decu, domove zdravlja koji ne prokišnjavaju i u kojima imamo doktore – zato što vlast SNS-a i SPS-a kroz nameštene tendere i besmislene projekte čini svoju ekipu bogatijom, a sve nas ostavlja da živimo u gradu u kome kvalitet života opada.

Nije kvalitet života to da živite u stanu sa portirom i italijanskom keramikom, već je kvalitet života da imate bezbedne škole, da dišete čist vazduh, da vam je odmah tu dobar park, da u domu zdravlja možete da uradite sve potrebne analize, da ulicama možete da se krećete.

Stižemo i da podržimo protest sindikata GSP-a povodom najave novog ustupanja linija privatnicima. Njihovi zahtevi su obustava projekta javno-privatnog partnerstva za poteze 100 i 700, studiju opravdanosti koju bi uradio Saobraćajni fakultet za dodele gradskih linija privatnicima, održiv plan modernizacije voznog parka i obećanja da se broj pogona neće smanjivati.

Večernje gostovanje na N1. Ponovo 95 odsto vremena trošimo na izborne uslove, zašto opozicije nema na RTS i izmišljene sukobe u opoziciji, a samo par minuta na program i ideje.

Krivo mi je što u ovoj kampanji preovlađuje prebacivanje krivice umesto fokusa na glavnog protivnika. Ali idemo dalje. Nema odmora, idemo u kampanju od vrata do vrata.

Sreda, 22. maj

Pljusak koji je zahvatio Beograd noćas i jutros stvara velike probleme. Iako nije ništa neouobičajeno za ovo doba godine, u Mirijevu se stvorila velika rupa tik do vrtića. U Kaluđerici desetine vozila potopljeno. Poroznost tla u Beogradu se iz godine u godinu smanjuje. Još jedna posledica betonizacije i ivestitorskog urbanizma.

Mape i podaci jasno govore da iz godine u godinu Beograd gubi zelene površine, da se toplotna ostrva šire, da kanalizacioni sistemi nisu ni konstruisani da prime tu količini vode, a SNS nije ni na kraj pameti da se ovim problemom pozabavi.

Posle dužeg vremena imamo i sednicu Privremenog organa uživo. Pre sednice se Vladimir Obradović i ja srećemo sa predstavnicima nekoliko sindikata GSP – „Pravda“, „Sloga“ i „Centar“, koji su juče organizovali protest ispred gradske uprave. Imaju našu podršku.

Na samoj sednici uobičajeno. Stotine tačaka se usvaja po skraćenom postupku, sindikati se optužuju da kradu i da se bave politikom, politički protivnici se vređaju, a građani zanemaruju…

Sa Biljanom Đorđević odmah posle krećem u Mladenovac. Hvata nas pljusak pa opet sve stoji na Autokomandi. Plašim se da ćemo kasniti, a i Biljana ima gostovanje na televiziji uveče pa treba sve stići. Sva sreća pljusak brzo prestaje i gužva se brzo čisti. Dobro je, nećemo kasniti.

Usput stajemo u Duboni i Malom Orašju. Tišina je, nema nikog okolo. Retko koje i vozilo prođe.

U dvorištu škole u Malom Orašju mala gugutka sedi. Tu je baš na spomeniku. Jako je mala, kao da je ispala iz gnezda. Iako joj prilazimo, ona je i dalje tu, gleda nas. Gledamo i mi nju i čini mi se da je mogu uhvatiti u ruku i pomaziti. Prišli smo preblizu i ona odlete.

Četvrtak, 23. maj

Na konferenciji za medije ispred Hale 1 ukazujemo na suludi plan da se Beograd na vodi proširi, a sajam sruši. Još stambeno-poslovnih objekata za novu elitu. Brže, bolje, jače, bahatije. Obavezujemo se da ćemo zaustaviti tu ideju kad dođemo na vlast.

Radoje Stefanović se uključuje na kraju, bio je na radnoj akciji kada se podizao Sajam. Kako su svetske arhitekte i građevinari dolazili da se dive tom čudu, a kako je sada najveći poduhvat šoping-mol. Sve je Radoje u pravu, drago mi je da danas i svih ovih dana stoji sa nama i daje posebnu energiju kampanji.

Po podne smo u Barajevu na autobuskoj stanici. Sve je loše. Stanična zgrada zaudara, Lastini autobusi se raspadaju, nema dovoljno polazaka, a evo baš se i jedan autobus pokvario, pa Natalija snima kako ga vuku. Optužiće nas neko da smo ovo namestili.

Znamo se mi i Barajevo odavno. Još od pre koju godinu i borbi protiv „Juniriska“, i inicijative građana iz „Eko Barajevo“ koji su odneli važnu pobedu.

Ali ima tu još problema, sa vrtićima koji ne postoje, sa kanalizacijom koja ne postoji, sa vodom koje nema svuda. Barajevo je još jedna opština gde su izbori između SNS-a i nas, opozicije.

Gledamo slike Vučića u Ujedinjenim nacijama ogrnutog u srpsku zastavu kako glumata.

Važno je da je odmah iza njega Suzana Vasiljević da to sve snimi.

Trideset godina kasnije vuku nas isti ljudi u iste podele, izolacije i mržnje.

U rezoluciji nema ni reči o genocidnom narodu, niti tako nešto može da postoji.

Ali ono što postoji i što svi znamo je ko je Srebrenicu počinio i ko je sve naredio, a znamo i ko je slavio.

Znamo, to su ljudi koji su i sada na vlasti u Srbiji. Bivši i sadašnji radikali i socijalisti.

Protiv njih se borimo. A od borbe za drugačiju Srbiju i naš grad nikada nećemo odustati.