Beogradski Hotel Jugoslavija prodat je za 27 miliona evra na javnom nadmetanju koje, suštinski, to nije ni bilo.

Naime, učešće na licitaciji uzeo je samo jedan ponuđač, Milenijum tim, preko svoje kćerke firme MV Investment koja je otkupila hotel od kompanije koja je, prethodno, privatizovala Hotel Jugoslavija.

Zbog toga što je na aukciji za Hotel Jugoslavija učestvovao samo jedan ponuđač i zato što je prodat po upola nižoj ceni od procenjene, protestovalo je nekoliko predstavnika stručne javnosti i aktivista nevladinih organizacija.

Direktor Poslovnog udruženja hotelijera i restoratera Srbije Georgi Genov rekao je u Danu uživo da misli, govoreći o hotelijerima, da „ne žale što odlazi Hotel Jugoslavija„.

„Radujemo se što dolazi tranzicija, hotelijerima je stalo što će na toj lokaciji da ostane hotel. Nadam se da će ovo biti nešto, verujem da ne sme da izgubi sjaj koji je imao, hotel sa pet zvezdica, a ko god došao, dobrodošao“, kaže Genov.

Istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević ističe da je Hotel Jugoslavija najreprezentativniji hotel građen u Beogradu.

„Ideja za hotel i prvi orginalni projekat je bio iz 1948. godine, vreme kada kreće rešavanje Novog Beograda i planska regulacija. Završen je 1969. u vreme kada socijalizam ulazi u tu svoju fazu gde se okreće tržištu, liberalizaciji, postaje simbol tog nekog zlatnog vremena Jugoslavije, da bi već tokom devedesetih izgubio na neki način svoj značaj“, kaže on.

Objekat je, dodaje Dimitrijević, važan zbog arhitektonske vrednosti i enterijera koji je izuzetno značajan.

„Ima sva svojstva kulturnog dobra, interesantno je da je od 2008. do 2011. uživao status prethodne zaštite, bio zaštićeni objekat, kako je ta zaštita istekla, nije obnovljena, nije doneto rešenje da se on u potpunosti zaštiti, tada se govorilo da je razlog za to bombardovanje. Još jedan modernistički objekat koji je igrom slučaja NATO pakt gađao, kao i Generalštab, pa sad ova vlast nastavlja sa menjanjem nečega što je naše kulturno nasleđe, posebno tog socijalističkog perioda koji je izgradio Novi Beograd“, smatra Dimitrijević.

Prema rečima Dimitrijevića, postoji veliko interesovanje za taj period.

„Istoričari arhitekture i umetnosti su veoma zainteresovani za taj period u Jugoslaviji, bila je velika izložba u Momi, to tada ulazi u kanon istorije umetnosti, treba da postanemo malo svesniji tog nasleđa koje imamo i tog perioda koje se često potire pod tepih“, kaže Dimitrijević.

Dimitrijević ukazuje da „treba pitati nekoga iz Gradskog zavoda na koji način je napravljen dogovor o delimičnoj zaštiti enterijera“.

„Govori se o zaštiti pojedinačnog lustera, skulpture… Poenta kod takve vrste arhitekture je da može da se ulaže, ali da se menja drastično izgled, da se dodaju megalomanske kule, da se drastično menja, to je ono što je zaštitari trebalo da spreče. Nažalost, službe zaštite su najčešće u poslednje vreme pod velikim pritiskom investitora, investitorski urbanizam, gde je profit iznad svega. Ovaj grad nema toliko mnogo značajnih objekata koje treba čuvati, ako budemo sada modernističke objekte jedan po jedan doziđivali, menjali im izgled, izgubićemo i to nasleđe, mislim da tu postoji neka svesna namera. Ono što je započeo NATO pakt, završava ovaj režim, možemo na primeru Generalštaba da vidimo“, kaže on.

Ovo je, dodaje, sistematična devastacija.

„Ovo što se dešava sa Generalštabom, to je za mene mnogo važnija tema, je takva da mi predajemo nešto nekim sumnjivim investitorima. Hotel Jugoslavija je gotov, privatizovan je odavno, ali ovo mora da bude alarm da se ne nastavi devastacija našeg nasleđa“, kaže on.

Dimitrijević smatra da „zbog profita imamo reke potpuno zakrčene“.

„Sve je to privatizacija javnog prostora, to je ono čega građani moraju da budu svesni, inače ulazimo potpuno beslovesno u jednu novu fazu, već smo ušli, ne vidim plansku regulaciju, ne vidim prave ideje, vidim samo pogrešne ideje“, kaže Dimitrijević.