Ovo obraćanje je još jedan u nizu pokušaja da se zakotrlja vruća predizborna tema među penzionerima radi disciplinovanja već pokornih, ali i ovoga puta je to samo pucanj u prazno. Siromaštvo u Srbiji ostaće u velikoj meri prisutno ne zbog nedostatka novca nego zbog zloupotrebe ljudi kojima je pomoć preko potrebna.

Srbija je zemlja koja javne resurse troši na pogrešan način i to nije slučajnost, već posledica konkretnih političkih odluka vlasti koja ima interes da siromaštvo ne reši, već da njime upravlja. Vlada redovno ističe rast BDP-a kao dokaz uspeha, ali ekonomski rast i smanjenje siromaštva nisu ista stvar. Slabljenje vladavine prava i političko zarobljavanje svih institucija u Srbiji iskrivljuje sliku kako se državni novac koristi i kako se socijalna podrška raspoređuje.

Najočiglednije se to vidi u strukturi socijalnih rashoda. Penzije troše oko 9,8% BDP-a što je dominantan deo celokupne socijalne potrošnje, dok svega 5%, ne BDP-a nego samo socijalnih rashoda, odlazi na programe koji direktno ciljaju siromaštvo. Sistem koji je nominalno posvećen socijalnoj zaštiti najveći deo resursa usmerava prema penzionerima, grupi čiji se glasovi na izborima ne smeju izgubiti, dok najugroženiji dobijaju ostatak ostatka.

Tročlana porodica, roditelji bez posla sa jednim detetom, od aprila 2026. godine prima samo 22.565 dinara mesečno u novčanoj socijalnoj pomoći, daleko ispod minimalne potrošačke korpe, koja za januar 2026. godine iznosi 56.019,81 dinara (prosečna iznosi 108.707,66). Svetska banka 2023. godine procenjuje da više od polovine stanovništva Srbije u najsiromašnijoj petini ne prima nikakve naknade. Dakle sistem suštinski ne funkcioniše.

Digitalizacija je uvedena kao argument da vlast izgleda reformski. Socijalna karta predstavljana je kao modernizacija, ali rezultati su pokazali suprotno. Do kraja 2024. skoro 60.000 lica izgubilo je status korisnika socijalne pomoći, bez odgovarajućeg smanjenja stope siromaštva, prostim administrativnim brisanjem sa spiska (pre marta 2022. godine 211.266, avgust 2023. godine 176.580 – izvor Ministarstvo za rad). Istovremeno, u socijalnu kartu je od 2022. do avgusta 2024. uloženo više od 656 miliona dinara, dok je nominalni iznos novčane socijalne pomoći u tom periodu porastao za četiri evra.

Tehnologija je bila skuplja od same pomoći koju je trebalo da unapredi, što govori o tome čiji su prioriteti zapravo ugrađeni u sistem. Automatizacija neadekvatnog sistema bez prethodnog rešavanja strukturnih diskriminacija te probleme ne razrešava nego učvršćuje, jer je sistem nesrazmerno pogodio Rome, osobe sa invaliditetom i druge marginalizovane grupe. Efikasnost kojoj se težilo bila je efikasnost administrativnog isključivanja korisnika, a ne pomoći.

Da ne zaboravimo penzionere sa minimalnim penzijama, jer oni su to biračko telo kojima se nenadležni obraća. Prema biltenu PIO Fonda za april 2026, ukupan broj korisnika penzija iznosi 1.663.850. Prosečna penzija je 56.848 dinara, medijalnu, 47-48.000 dinara, prima više od pola penzionera. Manje od prosečne penzije prima 58% penzionera, a 12,68% (211.027 penzionera) prima manje od zakonskog minimuma koji je sada 31.092 dinara (zaposleni/samostalni) i 24.443 dinara (poljoprivrednici). Ciljano biračko telo je, dakle, bar 800.000 penzionera, ako ne i ceo milion, i mnogi od njih pomno slušaju objave i nadaju se nekim mrvicama sa stola vladajuće mašinerije.

Prema izveštaju MMF-a iz 2025, Srbija se u svih šest kategorija Svetske banke za merenje kvaliteta upravljanja nalazi ispod većine zemalja sličnog razvoja, posebno u oblasti kontrole korupcije i vladavine prava, a percepcija korupcije se značajno pogoršala u poslednjih 10 godina (IMF Country Report, 2025). Institucija koja odgovara vladajućoj partiji, a ne građankama i građanima, neće sprovoditi socijalnu zaštitu u interesu siromašnih, bez obzira koliko novca kroz nju protiče.
Razgranata korupcija u socijalnoj sferi je srž problema.

Najnoviji indeks percepcije korupcije je najniži od 2012. godine, a plasmanom na 116. mesto Srbija je u Evropi bolje plasirana samo od Rusije, Ukrajine i Turske. Istraživanje CRTA pokazalo je da unutar sistema centara za socijalni rad postoje klijentilističke mreže u kojima lokalni gradonačelnici igraju ključnu ulogu. Dok samo oko 170.000 građana (odnosno preko 70.000 porodica) dobija novčanu socijalnu pomoć, više od 700.000 građana koristi usluge tih centara za socijalni rad, i upravo ovi građani dolaze pod politički pritisak kako bi vlast osigurala njihove glasove.

Korisnik koji zavisi od mesečne naknade koja jedva pokriva osnovne potrebe teško će glasati protiv onih koji tu naknadu dodeljuju, a još teže će se organizovati i javno zahtevati njeno povećanje. OEBS je na parlamentarnim izborima u decembru 2023. zabeležio kupovinu glasova, narušavanje tajnosti glasanja i pritisak na socijalno ugrožene građane da podrže vladajuću stranku. Siromašan čovek koji prima nedovoljnu pomoć od države manje je opasan po vlast od siromašnog čoveka koji ne prima ništa i nema šta da izgubi. To nije greška u sistemu. To je sistem.

Kontraargument koji se najčešće čuje glasi da Srbija napreduje: stopa siromaštva pada, ekonomija raste, zemlja je po prvi put dobila investicioni kreditni rejting. Ipak, po podacima Republičkog zavoda za statistiku u 2025. godini stopa rizika od siromaštva je iznosila 19,6%, što je blagi pad o odnosu na prethodnu godinu (19,7%) i pretprošlu (19,9%). Stopa rizika od siromaštva za penzionere iznosi 23,4%, a za lica starija od 65 godina, koja žive sama, čak 25,8%.

Vrlo jasno se može zaključiti da se dalji pad usporava jer su oni koji su ostali u siromaštvu uglavnom hronično nezaposleni ili nemoćni. Oni koji su lako mogli izaći iz siromaštva, već su izašli. Ostali su oni koje sistem strukturno isključuje: hronično nezaposleni, Romi, stariji koji žive sami, jednoroditeljske porodice. Te grupe nemaju organizovanu političku moć, nemaju lobije, nemaju medije koji govore u njihovo ime. I upravo zato ostaju siromašni.

Moguća rešenja

Rešenja postoje i nisu nepoznata. Problem je isključivo politička volja da se primene, jer svako od njih zadire u interese onih koji trenutno drže vlast.
Najkonkretnija mera jeste preusmeravanje socijalnih rashoda ka svim zaista najugroženijima i povećanje iznosa pomoći. Mehanizam ciljanja korisnika delimično funkcioniše.

Prema podacima Svetske banke, gotovo 90% rashoda za dečji dodatak već stiže do najsiromašnije petine, ali je nedovoljno finansiran. Proširenje obuhvata, ali pre svega povećanje iznosa tih programa bio bi najbrži put da novac stigne do onih kojima je potreban. Međutim, to se ne radi u praksi, jer bi dovelo do smanjenja zavisnosti korisnika od milosti lokalne vlasti.

Drugi pravac tiče se poreske politike. Fiskalni savet već godinama upozorava da poreski sistem više opterećuje one koji primaju minimalnu zaradu nego one koji zarađuju višestruko više. Uvođenje progresivnog poreza na dohodak građana nije levičarska zamisao nego preporuka koja proističe iz analize efikasnosti sistema preraspodele. Meni kao pragmatičnom levičaru možda i može da se imputira politikanstvo, ali ne i nezavisnom organu koji vrlo uspešno brani svoj kredibilitet, Fiskalnom savetu.

Prema njihovom mišljenju u analizi „Mogućnosti i potrebe za sistemskom reformom“ iz 2021. godine, takva reforma mogla bi smanjiti relativnu stopu siromaštva za oko jedan procentni poen, što je ekvivalent za više hiljada ljudi. Otpor predloženoj meri Fiskalnog saveta nije ekonomski, nego politički, i ako hoćete klasni.

Treće jeste pravilna upotreba institucionalnih kapaciteta. Razvoj registra korisnika socijalne zaštite mora poći od logike identifikacije onih kojima je pomoć potrebna, a ne od logike nepravednog administrativnog isključivanja. Socijalna karta u Srbiji je krenula obrnutim putem i rezultat smo videli. Promena te logike ne zahteva novi zakon ni novi sistem, nego zahteva vlast koja bi izgubila instrument kontrole kad bi sistem zaista funkcionisao.

Sve tri mere imaju jednu zajedničku pretpostavku: potrebna je vlast koja nema interes da siromaštvo koristi kao političko oruđe. Trenutna vlast taj interes ima i to dvostruki. Javni resursi koji bi trebalo da idu najugroženijima sistemski se preusmeravaju kroz korupciju, klijentilizam i netransparentne tokove ka onima koji su politički i ekonomski bliski vladajućoj stranci.

Korupcionaška pljačka budžeta epskih razmera je mehanizam kriminalne vlasti zbog koga novca nema tamo gde bi trebalo da ga bude. A siromaštvo koje ostaje nije nuspojava te pljačke, nego njen funkcionalni deo. Građanin koji jedva preživi zahvaljujući nedovoljnoj državnoj pomoći postaje birač kojim se može upravljati, a ne građanin koji postavlja zahteve. Uzima mu se ono što bi mogao ili morao imati, a zauzvrat dobija tek toliko da se ne buni. Siromaštvo u Srbiji nije problem koji ova štetočinska vlast ne zna kako da reši, nego je stanje koje godinama aktivno reprodukuje i usavršava, jer siromašan i zavisan građanin joj odgovara više od slobodnog.

Autor je diplomirani ekonomista u penziji i odbornik Zeleno-levog fronta u Skupštini gradske opštine Čukarica