Tragičan porođaj u Opštoj bolnici u Novom Pazaru ponovo je u fokus stavio dugogodišnje primedbe na rad ginekološko-akušerskog odeljenja, ali i pitanje odgovornosti zdravstvenih institucija i zaštite prava pacijentkinja, a advokatica i narodna poslanica ZLF Marina Mijatović upozorava na moguće kršenje prava pacijentkinje kroz javno iznošenje njenih zdravstvenih podataka.

Pored pitanja kvaliteta zdravstvene zaštite i okolnosti porođaja, slučaj u Novom Pazaru otvorio je i pitanje zaštite privatnosti pacijentkinje. Nakon što su u javnosti iznošeni detalji o njenom zdravstvenom stanju, advokatica Marina Mijatović upozorila je da zdravstveni radnici nemaju pravo da takve informacije dele bez saglasnosti pacijentkinje.

Pozivajući se na Zakon o pravima pacijenata, Mijatović podseća da je pravo na poverljivost zdravstvenih podataka jedno od osnovnih prava pacijenata.

„Nijedan od lekara ne sme da iznese nijednu informaciju ako mi kao pacijenti to ne potpišemo, odnosno ne damo saglasnost. Zakon o pravima pacijenata je veoma jasan. Ja imam pravo da znam sve o svom zdravlju. Lekar meni lično mora sve da saopšti, ali ne sme da iznosi čak ni članovima porodice ukoliko ja za to ne potpišem ili ne dam saglasnost“, objašnjava Mijatović.

Pacijentkinja, kako navodi, ima pravo da odredi koje informacije o njenom zdravstvenom stanju mogu biti saopštene drugim osobama, uključujući članove porodice. Lekar može da zatraži saglasnost za deljenje tih informacija, ali ne može samostalno da odlučuje o njihovom javnom iznošenju.

Zbog toga Mijatović smatra da bi nadležni organi trebalo da reaguju i ispitaju postupanje zdravstvenih radnika u ovom slučaju.

„Ovo što se desilo u Novom Pazaru i način na koji su lekari iznosili javno do detalja kakvo je generalno zdravstveno stanje pacijentkinje jeste kršenje Zakona o pravima pacijenata. To nam pokazuje kakav je odnos prema pacijentima. Oni ni u ovoj situaciji nisu poštovali ljudska prava jedne pacijentkinje, nisu poštovali zakon“, ocenjuje ona.

Posebno ukazuje na ulogu savetnika za zaštitu prava pacijenata, zaštitnika građana, Lekarske komore i Ministarstva zdravlja, institucija koje bi, prema njenim rečima, trebalo da ispitaju ovakve situacije.

„Imamo puno mehanizama čija nadležnost jeste da se oglase čak i kada mi nešto ne prijavimo, ali ja sumnjam da će to da se desi u ovoj konkretnoj situaciji“, upozorava Mijatović.

Slučaj iz Novog Pazara nije izdvojen od šireg problema akušerskog nasilja u Srbiji. O iskustvima žena tokom porođaja govori se godinama, a javnost se periodično uznemiri nakon novih svedočenja ili tragičnih događaja. Međutim, kako ocenjuje Mijatović, uprkos dugogodišnjem prijavljivanju i javnom govoru o ovoj temi, suštinskog pomaka gotovo da nema.

„Već četiri pune godine žene prijavljuju šta one doživljavaju kao akušersko nasilje i kakvi su tretmani što se tiče njih u zdravstvenim ustanovama. Mislim da se bukvalno ništa nije pomerilo. Nije nam bolja situacija apsolutno“, kaže Mijatović.

Jedan od osnovnih problema, prema njenim rečima, jeste odsustvo komunikacije između zdravstvenih radnika i žena koje prolaze kroz porođaj. Pacijentkinje često nemaju mogućnost da aktivno učestvuju u donošenju odluka koje se tiču njihovog tela i zdravstvene zaštite, dok se njihova pitanja i zahtevi neretko dočekuju sa osudom.

Posebno je problematičan odnos prema ženama koje traže pomoć u ublažavanju porođajnih bolova.

„Kada traže, na primer, da im se omogući da im se smanji bol, one često budu osuđene kao loše majke ili loše žene, uz poruku da je bolje za njih da trpe, jer će tako pokazati koliko su hrabre i koliko dobro podnose bolove“, objašnjava Mijatović.

Ovakav odnos ukazuje na dublji problem: porođaj se ne posmatra uvek kao medicinski proces u kojem žena ima pravo na informisanje, izbor i dostojanstven tretman, već se od nje očekuje da se prilagodi unapred zadatim pravilima i očekivanjima zdravstvenog osoblja.

U takvom okruženju, pitanje saradnje tokom porođaja postaje naročito problematično. Mijatović navodi da se odgovornost za komplikacije, pa i smrtni ishod, neretko prebacuje na žene uz obrazloženje da nisu sarađivale sa lekarima.

„Često čujemo izjave lekara da žene neće da sarađuju tokom porođaja i da njih krive praktično za smrt bebe. A pod tom nesaradnjom oni podrazumevaju to da žene neće da dišu, i da neće da guraju. Uvek ih treba pitati šta to treba da znači da žene neće da sarađuju“, kaže ona.

Posebno zabrinjavajuće je kada se ženino ponašanje tokom porođaja tumači kao neposlušnost, bez pokušaja da se razume šta se sa njom u tom trenutku događa.

„Kada mi kažu da žena neće da diše, moje sledeće pitanje je da li su zvali nekog psihijatra da pomogne, jer je verovatno neka blokada. Međutim, odgovor je često da oni nemaju vremena da ćaskaju sa ženom“, navodi Mijatović.