Zeleno-levi front će svakako biti sa građanima koji protestuju zbog pomenute tragedije i traženja odgovornosti, kako političke, tako i krivične, za sve one umešane u ovu strašnu nesreću, uverava kopredsednica ZLF-a i narodna poslanica u Skupštini Srbije, Biljana Đorđević.

Ona u razgovoru za beogradski portal “Simptom” kaže da su aktivističke grupe “SviĆe”i “Stav” pozvale na nastavak barikada, u nedelju, kada će se blokirati raskrsnica ispred Železničke stanice u Novom Sadu, a povodom iznetih zahteva i daljem angažmanu opozicije ističe: “Zahteve za ostavkama premijera Miloša Vučevića, ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Gorana Vesića i gradonačelnika Milana Đurića iznela je novosadska opozicija. Mislim da su centrale stranaka parlamentarne opozicije smatrale da jedino što mogu jeste da te zahteve podrže ali i da pridodaju zahteve čije ispunjenje je u međuvremenu postalo hitno kao pitanje života ili smrti odnosno osnovne pravde za žrtve: oslobađanje političkih zatvorenika čiji je zločin to što traže odgovornost za ubistvo 14 ljudi i privođenje odgovornih za njihovu smrt jer mi trenutno imamo ogromnu nepravdu da neka deca sede u zatvoru dok niko nije pritvoren zbog toga što se nadstrešnica srušila zbog njihovog nemara, nerada, javašluka i korupcije.”

Kako je dodala, pridodat je i zahtev za vanrednom kontrolom svih infrastrukturnih projekata započetih pre 10 godina “jer sada saznajemo da ne samo da novosadska železnička stanica nije imala upotrebnu dozvolu, nego da je nema ni Prokop, i ko zna koliko još objekata”.

“I pridodat je zahtev za objavljivanjem svih tajnih ugovora vezanih za rekonstrukciju Železničke stanice u Novom Sadu. Ako hoćete, najlakše je da se podnesu ostavke – i jedna je već pala, biće sigurno još neke kad naprednjaci među sobom istrguju ko će da odgovora i šta će da za to preuzimanje krivice za sve umešane dobije, no iskreno ne očekujem ostavku premijera. Ono što je mnogo teže i za šta je potrebna promena sistema, a ne samo smena, jeste da institucije postanu odgovorne prema građanima, da ne moramo da se pitamo smemo li da sednemo na klupu ispod neke nadstrešnice, smemo li da putujemo vozom, hoće li nas ubiti točak koji je otpao sa autobusa i tako dalje”, napominje Đorđevićeva.

Za nju je temeljno pitanje – da li smo svi pred zakonom jednaki?

“Znamo da nismo jer će obični ljudi za stvari koje počine završiti u zatvoru i niko neće ni trepnuti, a ovde ‘kriminalna hobotnica’ prikriva odgovorne zato što su povezani sa njihovim firmama i tajnim dilovima kojima se pljačkaju građani Srbije”, poručuje ona.

Ono što se za sada zna jeste da je parlamentarna opozicija najavila zahtev za opoziv Vlade ali postoji više načina kako bi to moglo da se uradi, navodi Đorđević i dodaje da je potrebno sačekati “da vidimo šta ćemo u narednim danima dobiti kao reakciju Vlade pre nego što to saopštimo”.

Na konstataciju da postignuto jedinstvo celokupne parlamentarne opozicije, od uslovno najlevljeg ZLF-a, do nekih najdesnijih formacija (Novi DSS; POKS; MI, Snaga naroda) iskazano i potpisima za sednicu oko projekta Jadar, pitanja Kosova, a i povodom zahteva za ostavkom premijera i Vlade zbog novosadske tragedije, pruža dobar i poželjan pristup koji opoziciona javnost očekuje, te upitana može li opozicija istrajati na tom putu sve do narednih izbora kad god oni bili, Đorđevićeva najpre kaže da je “jedinstvo opozicije prejaka reč”.

“Znam da postoji kod jednog broja ljudi ta želja i zahtev, jer su ubeđeni da se samo tako može smeniti režim, ali ono što meni većina ljudi na ulici koja to spominje kaže jeste ‘dogovorite se’, a dogovor može da znači razne stvari. Ja mislim da je ključna stvar da se dogovorimo o dobroj koordinaciji i da se onda koordinišemo u dobroj veri. Kada insistirate na jedinstvu u situaciji velikih razlika – a u opoziciji zaista postoje velike razlike – onda ne dobijate ni jedinstvo ni toliko potrebnu koordinaciju”, mišljenja je naša sagovornica, navodeći da spomenuti primeri jesu u stvari primeri koordinacije, “čak bih rekla ne ni tako dobre koordinacije jer je to moglo biti znatno bolje”.

“Prošle godine, setimo se, nisu sve stranke parlamentarne opozicije htele da organizuju proteste ‘Srbija protiv nasilja’. Došli smo do koordinacije u vezi sa sednicom o zabrani iskopavanja litijuma ali nismo svi iz istog razloga protiv projekta Jadar kao što nismo svi iz istog razloga potpisali zahtev za sednicom o Kosovu. Kada je reč o padu nadstrešnice, reč je o egzistencijalnom pitanju i temeljnom legitimitetu države – može li ona da nas zaštiti?”

Na pitanje da proceni koji bi model hipotetički doneo više koristi opoziciji na izborima, izlazak u jednoj ili dve kolone, Đorđevićeva konstatuje da ako (evidentno) postoji nepoverenje, razlikovanje po pitanju metoda borbe, i, kako kaže, generalno ideološko razlikovanje koje utiče na pogled na državu, kao i šta bi ona trebalo da radi za građanke i građane, onda je, smatra, najbolje da tesno sarađuju oni koji međusobno mogu da se razumeju i da se lako slože, pa da se tek nakon tako jasno profilisanog rada sedne za sto i koordinišu napori radi smene režima.

“Nedavna iskustva zemalja koje su od demokratija spale u autoritarizam pokazuju da jedna lista u Mađarskoj ili Turskoj nije uspela da smeni režim, ali koordinacija više lista u Poljskoj ili Crnoj Gori to jeste”, naglašava narodna poslanica.

Po njenom mišljenju, najvažnije je da sve partije jačaju svoje infrastrukture, da se programski profilišu i da se onda različite partije obraćaju različitim građanima, naravno i onima koji glasaju za vlast, i da onda “sa takvim osnovama dogovaramo kako nastupamo na izborima, u koliko kolona, kako organizujemo kontrolu izbora, i kako se isključivo bavimo napadanjem režima a ne uzajamnim napadanjem”.

“Maštanje je da će nekoliko desetina hiljada ljudi na ulici koji su izašli više puta nadomestiti organizovane partije ako ih nema. Protesti su jako važni i mogu da pomognu ali to ne mogu da zamene”, zaključuje Biljana Đorđević.