Prošle nedelje, dok sam stajao ispred štanda koalicije Srbija protiv nasilja na Bajlonijevoj pijaci u društvu naših koalicionih partnera, prišla mi je jedna gospođa.

“Izvinite, ja sam vaš član, ali još uvek nisam dobila paket!?” U njenom glasu mogla je da se oseti uznemrenost, pa i izvesna doza ljutnje.

“Žao mi je gospođo, ali mi ne delimo pakete”.

Ovakav odgovor svakako nije očekivala, stajala je nepomično nekoliko sekundi gledajući aktiviste okupljene oko štanda pokušavajući da shvati o čemu se radi, međutim sve se promenilo kada joj se pogled zaustavio na brendiranoj tabli iznad moje glave:

“A tako… sada vidim, vi ste oni što blokiraju puteve i ulice! A šta vi delite?”

“Mi delimo mnogo više od paketa, mada na prvi pogled i ne izgleda tako jer ovde možete da dobijete samo olovke i flajere!”

“Delite mnogo više? Možda neke veće pakete?”

“Žao mi je ali ne delimo pakete, ni male ni velike!”

“Ne delite pakete!? Koga još možete podmititi sa olovkama?”

Lice joj se razvuklo u čudnu grimasu koja je trebala da nagovesti nešto nalik osmehu u očiglednoj nameri da napravi šalu.

“Dobro pitanje, ali nije za nas. Stvar je u tome što se mi iz Zeleno-levog fronta i naši koalicioni partneri ne bavimo takvim stvarima, ne kupujemo glasove ali i ne prodajemo maglu. Ne prisiljavamo i ne ucenjujemo i protiv toga smo da se nastavi ovakva praksa kupovine glasova!”

“Kako to mislite? Vi bi ste ukinuli i tu malu pomoć, izvinite ali mnogima taj paketić znači!”

“Ono što treba ukinuti je siromaštvo. Što su građani siromašniji i ugroženiji, njima se lakše manipuliše. Ako zaista želimo fer i poštene izbore i da svaka vlast bude smenjiva, da vratimo otetu državu građanima i da oslobodimo đržavne institucije onda ovakvu praksu moramo da prekinemo i da damo šansu onim najboljima da budu na čelu države! Je l’ to u redu?”

“Pa jeste, ali opet…šteta za pakete!”

“Možemo i mi da ih delimo, ali da li bi vam bilo svejedno kada biste znali da ste taj paket platili hiljadu puta više? Svaka država, da bi funkcionisala, mora da uzima od građana i da to što je uzela rasporedi po određenim principima. Ovde nema nikakvih principa jer nema ni države pa se mnogima čini da to što se deli neko daje iz svog džepa. Vi ste taj paket već platili i preplatili. Bilo bi dobro da se jednom izračuna koliko je novca pokradeno iz državnih kasa i od građana za ovih 30 godina i koliko država duguje svakom građaninu. Iznenadili bi se kada bi videli o kolikim sumama se radi!”

“Da ali kažu da su to sve uradili oni prethodni kako ih ono zovu žuti lopovi! Pa eto vam ga Đilas, šta sve pričaju za njega,  koliko se samo on obogatio!”

“Ne bi ga ni spomenuli da im nije politički konkurent. Da institucije rade svoj posao, da imamo nezavisno sudstvo, ne bi političari dizali optužnice već bi to bio posao javnog tužioca! Ne bi predsednik države bio i tužilac i advokat i sudija!.I kada već optužuju koga su od tih žutih što kažete osudili i zatvorili!”

“Pa imaju valjda i oni svoje sudije ili nekoga ko ih štiti! Svašta se dešava, ljudi se bogate ali naš predsednik to ne radi i kaže da u borbi protiv kriminala i korupcije niko neće biti pošteđen, hapsi on i svoje kada ih uhvate da kradu!”

“Da hapsi ali samo sitne ribe a ove krupne plivaju bez problema.”

“To baš nije u redu ali ne dešava se to samo kod nas!”

“Naravno da svuda ima takvih stvari ali i nigde kao ovde!”

“E pa sada, baš da smo najgori!”

“”Da li znate u kojoj meri i koliki uticaj ima država na pravosudni sistem, ovde je sada gore stanje nego u Kolimbiji u vreme Eskobara ! Tamo je sa jedne strane bila vlada a sa druge mafija, ovde su na istoj strani. Verujte da niko od nas, koji ovde stoji, nije u mnogo boljoj poziciji, niti je sretan zbog ovakvog stanja. I oni koji imaju veći standard od vas ili od mene nisu ni previše srećni ni zadovoljni jer znaju i vide da mnogi njhovi sugrađani teško žive, da su ugroženi i naravno da to treba da se promeni!”

“Pa jeste, teško se živi, čini mi se sve teže ali ja ipak verujem u našeg predsednika! Misli on na nas!”

“Da, ali uglavnom kada su izbori i kada šalje čestitke za lojalnost jer tobože penzioneri su spasli Srbiju. Vrlo perfidno, oni koji su to najmanje zaslužili moraju da prihvate ulogu žrtve a da mnogi toga nisu ni svesni. I vama je jasno da se ne živi od čestitki, lepih priča i obećanja. Niko ne sme da dovodi građane u situaciju da prodaju svoju izbornu volju za kilo brašna i litar ulja, i to je daleko važnije od jednog paketa!”

“Kako to mislite?”

“Izbori će doći i proći, ulje i brašno će se potrošiti i opet će sve biti kao i do sada, ako ne i malo gore, naravno pod uslovom da se ne promeni vlast!  I to da nema mogućnosti za veće plate, penzije i ostala davanja je sastavni deo projekta osiromašenja građana .U Srbiji su ogromne razlike, sa jedne strane imamo ekstremno bogate koji su sve bogatiji a sa druge strane ekstremno siromašne koji su sve siromašniji!”

“Pa kažu da je sada ipak bolje, izgradili su tolike puteve, bolnice i šta sve još!”

“Ne bi me čudilo da za svaku izgrađenu deonicu, zaobilaznicu ili asfaltiranu ulicu dodele po jedan orden. U normalnoj zemlji graditi je normalna stvar. Osim toga treba da imate auto i novac za benzin i putarinu!”

“Ja nigde ne putujem ali dobro je da se nešto gradi. Predsednik je rekao da ćemo dobiti i novčanu pomoć, evo sada svi penzioneri dobijaju po 20.000 din!”

“Isto kao i sa paketima, treba mu zahvaliti što je raspisao izbore, da nema izbora ne bi ništa ni dobili.Vi ste penzioner?”

“Da, invalidski, imala sam povredu na radu ali mala mi je penzija, jedva 200 evra, zato i pitam za paket.”

“Ne znam da li se sećate, ne tako davno davali su preporuke kako preživeti a da ništa ne trošite, kako se kvalitetna i upotrebljiva hrana može pronaći u kontejneru. Ljudi svašta bacaju! Pogotovo oni imućni.Verovatno su računali na to kada su određivali najmanje penzije i plate, a onima koji primaju socijalnu pomoć ni kontejner ne može podići standard.”

“Da ali morali su tako i rekli su da nisu sredili stanje i da nisu skresali penzije da bi sada ostali i bez njih!”

“Od tog njihovog sređivanja mi se, verujte, diže kosa na glavi. Penzija je stečeno pravo, ne može niko da vam je oduzme, pa ni predsednik države! Ovde se uzima šakom i kapom, ali i oduzima, i to ono što je najvrednije, a to je vreme. Nisu ukrali samo tri decenije već su uspeli i da skrate životni vek. U Srbiji se najkraće živi. A oni to gledaju kao uspeh!  Što i jeste ako se posmatra iz njihovog ugla, uštedeli su milione evra PIO fondu na ime odjavljenih penzija! Osim toga penzije su sramotno male, ne shvatam kako ljudi mogu preživeti sa 200-300 evra a takvih je najveći broj!?”

“Tu ste u pravu, pre neki dan srela sam komšinicu, žena plače, od kada joj je sestra umrla kaže nema više ni za lekove, sa dve penzije nekako su mogle da skrpe kraj sa krajem a sada živi u stalnom strahu da je privatni izvršitelji ne izbace na ulicu jer nije u stanju da plati komunalije, malo, malo pa stigne uvećan račun. Nisam ni ja u boljoj situaciji ali nekako se snalazim, imam imanje na selu, gajim povrće i nešto prodam na pijaci. Ona nije član ali prijavila sam i nju za paket. Obećala je da će da glasa za ove naše.”

“Vaši, naši, a čiji smo onda mi?”

“Pa ne znam ali priča se svašta da ste vi, lažna opozicija, Šolakovi i Soroševi, da idete po stranim ambasadama, da želite da uništite Srbiju i sve što su oni dosada uradili i izgradili!”

“I vi verujete u sve što čujete!  Onda možete i meni, ja sam običan građanin kao i vi i nemam nijedan motiv da vas lažem. Ali zato i predstavljam opasnost, jer nas ima sve više i to je jedini razlog što ljude poput mene i svakoga ko im se usprotivi nazivaju izdajnicima,  plaćenicima, stranim agentima, ljudima kojima je samo stalo da se obogate i da unište Srbiju. Da li vam ja ličim na agenta neke strane službe?”

“E sada, kako ja to mogu znati! Mada mi delujete kao pošten čovek! Ali i da je sve tako kao što kažete, i vi ćete isto kada dođete na vlast!”

“Konačno da se u nečemu slažemo, znači i sami priznajete da su ovi što kažete naši ili vaši svejedno, okrenuli ćurak kada su došli na vlast. Da, ta opasnost uvek postoji ali jednom mora da se prekine takva praksa, ako bi tako posmatrali stvari ovi sada bi večno vladali, što je ipak, nadam se da je i to vama jasno, nemoguće!”

“Moram priznati da imate odgovor za sve, pa mi recite šta će to biti bolje ako vi i ovi vaši dođete na vlast?”

“Razlika u odnosu na ove sada koji su se zadnjih decenija smenjivali na vlasti je u tome što ljudi koji drže do svog integriteta i nisu nikada bili niti će biti deo tog i takvog društvenog milje, ne žele samo da pobede na izborima već i da promene ovaj kriminalni sistem. Naravno ne može vam niko garantovati za svakog ponasob, i kod nas verovatno ima ubačenih i uvek će biti onih koji imaju neke druge namere. Zato je bitno da se uspostavi takav sistem da ništa ne može da zavisi od nečije slobodne volje i ličnih prohteva, što je do sada bio slučaj. Kada se uspostavi pravna država i oslobode institucije onda više ništa neće zavisiti od volje jednog čoveka!”

“Mislite na našeg  predsednika?”

“Da, mislim na sistem koji mu to neće omogućiti! “

“Dobro ste to rekli ali svi lepo pričaju!  Ipak su to samo obećanja, a toga smo se naslušali!”

“Da vas pitam nešto, da ste recimo dobili taj veći paket, da li bi glasali za nas?”

“Pa sada…”

Izraz njenog lica bio je gotovo identičan kao na početku našeg razgovora.

“U redu, ne morate da odgovorite, ali evo mogu da vas podmitim sa olovkom i ovim plavo crvenim prospektom!”

Žena se nasmešila i u odlasku mi odmahnula, u ruci je držala flajer “Srbija protiv nasilja”.