Prvo i osnovno je objasniti da se ništa neće raspasti ako se vlast promeni, pri čemu je svima jasno da sada sposobnosti i znanja nema, to nam pokazuju raspadi EPS-a, obrazovnog sistema, pa i ovo nasilje, kaže kopredsednica Zeleno-levog fronta i kandidatkinja za narodnu poslanicu liste Srbija protiv nasilja.

Kopredsednica Zeleno-levog fronta – poznatijeg i dalje kao Ne davimo Beograd – Biljana Đorđević već godinama uspešno kombinuje ekološki aktivizam i akademsku karijeru, a u prethodnom skupštinskom sazivu i političku, kao narodna poslanica. Jedna od prvih lasta „žute patkice“, docentkinja na Fakultetu političkih nauka kao stručnjakinja za savremenu političku teoriju, Biljana Đorđević je idealno tzv. novo političko lice.

Nije ni „bivša“, ni „bivša, bivša“ vlast, a ni aktuelna – nema putera na glavi koji vladajuća stranka voli da razmazuje, a nema ni potrebe da se bilo kome zahvaljuje – sem građanima – što je tu gde jeste.

Na prošlim izborima kao druga na listi Moramo Zajedno, a sada 11. na široj koalicionoj listi „Srbija protiv nasilja“, svakako će biti narodna poslanica. Koja se, budući da je do fakulteta živela u Bujanovcu, neće i ne sme ograničiti na Beograd. Dakle, za docentkinju s političkim bagažom, posebno onim koji sledi, prvo pitanje je malo dosadno, ali od ključne važnosti i za aktuelni izborni proces, a posebno međuizborni politički život Srbije.

U kakvom mi političkom sistemu, gospođo Đorđević, živimo?

Ima različitih termina, mi najviše koristimo taj hibridni sistem, posebno kada su poslednjih godina počela različita merila demokratičnosti. Srbija na tim skalama nikada nije dostigla nivo konsolidovane demokratije. Istina, u nekom periodu je shvaćena kao demokratija s nekim manjkavostima, a ako se ne varam, 2019. je na listi Fridom hausa počela da pada po stanju političkih sloboda i demokratije. Srbija ima elemente demokratije, izbore, ali je stepen autoritarnosti toliki da se ne veruje u mogućnost promene vlasti.

Pa to je najteža kletva!

Tako je, osnovna ideja demokratije je slobodan izbor. Naravno da u svakom sistemu možete imati poverenje u aktuelnu vlast koja će onda zadržati taj status, ali ako je konstanta deset godina da neko drži svuda vlast, onda se postavlja pitanje slobode izbora. Razlika između našeg autoritarizma i nekih poput onog u Rusiji je u stepenu korišćenja brutalnosti. Možda to nije prava reč, mada ima i fizičkog nasilja, ali ključno je da se izbori dobijaju pomoću raznih manipulacija, kontrole medija koji onda ljude drže u nekoj vrsti kupljene i manipulisane saglasnosti.

Ne kažem da nema ljudi koji stvarno podržavaju režim i Aleksandra Vučića, ima ih, deo ima interesa, možda su se podigli na društvenoj lestvici – oni koji nisu saglasni rekli bi nezasluženo, ali ne možemo ulaziti u to. Ima i mnogo ljudi koji ne podržavaju vlast iz ideoloških razloga, prosto je to kupljena ili iznuđena saglasnost…

Da ne budemo samo u toj trange-frange sferi, imamo i onih koji prosto ne shvataju zašto kažu „da“ ili zašto bi trebalo „protiv“? I onih kojima je sve što radi vlast, bilo koja, normalno, počev od korupcije

Tako je, a uz to imate krizu učešća u političkom životu, samom glasanju najsiromašnijih, koji ne vide mogućnost da njihov glas može da menja nešto i njima je racionalno da prosto prodaju svoj glas. Da bi videli veću korist, moraju da imaju viziju društva i sebe u njemu, da imaju vremena da se angažuju, a nemaju ni jedno ni drugo. Takvi ljudi će sad pred izbore po raznim osnovama dobiti više desetina hiljada dinara i njima je to dovoljno, a ja kao politikološkinja moram da kažem – za njih i racionalno.

Uz to imamo mantru koja se emituje na njima zgodnim medijima da je svaka politika sem vladajuće pokvarena i za njih pogubna?

Da, pri čemu se ta jedina ispravna politika plasira kao – država. Znate, to nije samo pitanje resursa već i rečnika kojim se objašnjava da su samo oni država.

Dobro – idemo na praktični politički deo – zbog čega bi građani koji su čuli za listu Srbija protiv nasilja trebalo da glasaju za nju, a građani koji još nisu čuli za nju – zašto da zaokruže broj 7?

Izborna lista Srbija protiv nasilja je koalicija koja je nastala na neispunjenju zahteva građanskih protesta posle tragičnih događaja u „Ribnikaru“, Malom Orašju u Duboni. Ključno je bilo sistemsko rešavanje problema nasilja u društvu jer je postalo očigledno da nasilje dolazi iz javnog prostora i da se očigledno prvo mora odatle ukloniti. Mislim na televizije s nacionalnim frekvencijama, ali i tabloide finansirane državnim novcem koje bi trebalo zabraniti. Tu mislim i na REM, koji ne radi svoj posao, a i na zloupotrebu bezbednosnog sistema, policije.

Zahtevi protesta za ostavkama bili su urgentni, ali su ignorisani, tako da borba protiv nasilja počiva na ispunjenju tih zahteva. Ne samo građana koji su aktivno učestovali u protestima već svih građana koji to nasilje vide i osećaju. Naravno, mora da sledi i niz drugih mera, posebno u obrazovanju jer je sve i eskaliralo u školama i niko više ne želi da se oseća nebezbedno kad decu šalje u škole.

Neophodan je sistemski pristup, više ulaganja u obrazovanje, više ulaganja u nastavnike, psihologe i pedagoge. Radi stvaranja atmosfere poverenja, da deca mogu da se nekome povere kada su maltretirana ili kada im se neko poveri da je spreman da počini nasilje, kao što je, nažalost, to bilo u „Ribnikaru“.

Nasilje na svim nivoima i borba protiv njega povezani su sa drugom ključnom stvari, temom ove koalicije, a to su borba protiv kriminala i korupcije jer je korumpirani sistem doveo do nasilja na svim nivoima, a sprečava se sistemski odgovor na to. I svima je jasno da postoje ljudi vezani sa organizovanim kriminalom čija se imovina ne proverava iako neki zakon postoji…

Ali ne bi bilo loše ni da se postojeći primenjuje?

Mi ćemo ga unaprediti. Bilo bi dobro da kad vidite da neki funkcioner ima više nego što može od zarade, školuje decu u inostranstvu – pa kaže to mi plaćaju prijatelji – da proverite prihode i potrošnju, stil života. Može li to da finansira od plate koju je zvanično prijavljivao Agenciji za borbu protiv korupcije. To je neophodno, ljudi su besni i očekuju da se vidi ta odgovornost.

Treća stvar je svakako životni standard i borba protiv inflacije, što zahteva niz mera. Mora se stati s neselektivnim davanjima, ona podižu inflaciju, nisu sistemska rešenja za borbu protiv siromaštva već suštinski jedan vid kupovine glasova.

Mora se voditi računa i o tome kako smo došli u situaciju da čovek koji je posle Milorada Grčića kako-tako uspeo da stabilizuje EPS bude oteran, a struja da poskupi, što takođe povećava inflaciju. Najsiromašniji najviše troše na hranu i od toga mora da se počne, a i od poljoprivrede koja je u katastrofalnom stanju, a bez nje nema hrane.

Još jedna sistemska mera od koje bih volela da počnemo je analiza na šta mi trošimo novac, to utiče i na inflaciju i na životni standard. Umesto u nacionalni stadion i projekte koji su koruptivni i previše koštaju, a ljudi neće imati koristi od njih, treba ulagati u osnovne stvari kakve su zdravstvo i obrazovanje.

Postoje li za sva pitanja koja ste pokrenuli timovi i načini rešavanja na različitim nivoima vlasti?

Da, i moram da kažem da smo mnoge stvari mi već pokrenuli u Narodnoj skupštini, recimo o vanrednom kriznom porezu koji bi se trošio za najsiromašnije i energetsku efikasnost. Nadamo se da ćemo kao većina ući u Skupštinu i moći da radimo na mnogim stvarima, svesni da će nas dočekati katastrofalna situacija.

Pomenuli ste borbu protiv korupcije, za šta su neophodne institucije. Kako vratiti poverenje u institucije, od pravosuđa preko Geodetskog zavoda do škole?

To je, naravno, najteže pitanje i neće se poverenje skoro vratiti. Ja bih rekla da je ključno prvo dati prostor stručnim ljudima jer nepoverenje dolazi iz toga što su te institucije skrajnule stručne ljude, vratiti one koji su otišli, a onima koji nisu pobegli vratiti mesto i omogućiti ulazak novih stručnih ljudi koji će tim institucijama vratiti sjaj.

I morala bi da postoji krivična i prekršajna odgovornost onih koji su te institucije oteli – ako ljudi ne vide da postoji odgovornost, neće verovati da se nešto preokrenulo. Poverenje se postepeno vraća, korak po korak, ljudi će na delu morati da vide kako neki novi ljudi nešto novo rade; pa čak i da prave greške, što će se dešavati, građani će razumeti da još nema resursa. Ali ako se trudite i imate rezultate i medijski prostor da ljudima pokažete sa čime se suočavate, imaćete podršku.

„Kohabitacija“

Nema mnogo istraživanja javnog mnjenja, ali postoji konsenzus da će Beograd „pasti“, Republika ne. Kako ćete funkcionisati u, uslovno rečeno, „kohabitaciji“?

Svakako da će se republička vlast obrušiti na gradsku. Već sada imamo zanimljivu situaciju – iz tekućih budžetskih rezervi mnogo „pliva“ u Beograd, netransparentno i nepotrebno. Ima mnogo siromašnijih opština koje ništa ne dobijaju, lokalne samouprave mogu da daju vaučere ako to mogu da priušte, ali ovde je jasno da republička vlast pomaže trošenje grada Beograda da bi se očuvao režim i naravno da će se to prvo povući, a onda i sve ostalo – da bi se iscrpeo grad.

Dešavalo se to i drugim režimima sličnim našim, mi moramo da naučimo lekcije, da razgovaramo sa gradonačelnicima gradova poput Budimpešte u Mađarskoj i čujemo kako su se s tim nosili. Ali mislim da će i dalje iz budžeta kojim se upravlja otvorenije biti prostora ako se razotkriju sve malverzacije i vrati se poverenje građana. Biće teško, ali verujem da naš tim može pokazati da se gradom može upravljati na drugi način.

I to je bitno za gradove koji će tek biti oslobođeni, sigurna sam za Novi Sad, Niš i još neke, možda sada Kruševac i Kragujevac i neke opštine, i onda možemo imati asocijaciju slobodnih gradova koji se mogu ispomagati i razmenjivati iskustva o tome kako se boriti protiv onoga što će biti finansijsko iscrpljivanje iz Republike.

Vladajuće stranke su premrežile sistem, a sa vrha se emituje poruka: „Biće vam strašno ako se vlast promeni.“ Kako ljudima objasniti da neće biti osvetoljubivosti?

Prvo i osnovno je objasniti da se ništa neće raspasti ako se vlast promeni, pri čemu je svima jasno da sada sposobnosti i znanja nema, to nam pokazuju raspadi EPS-a, obrazovnog sistema, pa i ovo nasilje. Ovoj vlasti je najbitnije da se neki skandal sakrije, a ne da se problem reši, ljudima u školi se hijerarhijski šalje takva poruka. A ključno je što ljudi već vide da sposobnosti za rešavanje problema nema; neće se sistem raspasti, ima dovoljno kompetentnih ljudi da preuzmu sistem.

Osvetoljubivosti što se tiče, važno je poručiti da oni koji su odgovorni moraju odgovarati, to nije osvetoljubivost, to je pravda, zakoni postoje i potrebno ih je primeniti na one koji su zloupotrebljavali svoj položaj, krali, radili stvari koje nisu prihvatljive. Ljudima, na kraju, treba objasniti da nije dozvoljeno da to rade i da to nije osvetoljubivost, pravda je da podnesu pravičnu cenu za ono što u radili.

Kad je reč o malim šrafovima u sistemu, ljudi prosto moraju da shvate šta su radili i da moraju da odgovaraju ako je krivično delo, ali ogroman broj ljudi nije bio u toj poziciji, mnogi su radili stvari koje se teško mogu procesuirati, a nisu ni svesni odgovornosti. Ne želim da kažem da niko od njih neće odgovarati već da su mnogi ucenjeni i ubeđeni da su krivi za nešto za šta su drugi odgovorni i treba ih rasteretiti te odgovornosti, ali i ubediti da ne mogu raditi stvari koje nisu legitimne.

Tu dolazimo do priče o oslobađanju ljudi od straha, pa čak i onih botova. Može li se to, katarza, postići sa ovakvim medijima?

Ne, ali zato je i bitno da ispunimo zahteve protesta protiv trovačnica javnog prostora. Ne kažem da je nemoguće bez oduzimanja prava na nacionalne frekvencije, ali biće teško, ali ako ima dovoljno usta i vrata, kampanja može uraditi više nego mediji. Mnogo ljudi želi da razgovara licem u lice, a to ima veću težinu od onoga što ide putem televizije. Kad im kažete konkretne primere, ljudi kažu „da“ i prave vezu između toga što nešto ne mogu da plate i vlasti.

Plašite li se kontrakampanje koja će reći da ste obični cenzori protiv slobode reči i medija?

To je vrlo jeftino, sloboda izražavanja nije apsolutna, postoji govor mržnje, definisan je u konvencijama o ljudskim pravima koje smo mi ratifikovali. Govor mržnje nije zaštićen u evropskom prostoru, to je rešivo, a naš problem je kako to da objasnimo ljudima. Ali nije sve rastegljivo, relativno, postoje stvari koje ne smete da radite, i to već piše u našim zakonima.

Vi ste kopredsednica Zeleno-levog fronta, stranke koju ljudi još zovu Ne davimo Beograd. Koliko je vama bliska ideja predsednika Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa o prelaznoj vlasti koja će za godinu dana rešiti probleme i raspisati izbore na kojima ćete se boriti sa svojim programima? Ako bude takva politička konfiguracija.

U idealnim uslovima takva ideja mi nije bliska, ali ovo nisu idealni uslovi. Kad to kažem, mislim da u idealnim uslovima Srbija bez nasilja može da sprovede svoj program, a stvari oko kojih smo se ujedinili trebalo bi da budu i deo programa drugih lista, i u tom smislu ne bi bila samo tehnička vlada već i programska.

Tehničku vladu razumem samo kao onu koja proizvodi minimum obezbeđenja uslova za slobodne i poštene izbore, a mislim da je Srbija protiv nasilja više od toga, da neke stvari poput obrazovanja zahtevaju reformu, a neke ideološke stvari mogu sada da budu kočnica u postizanju dogovora. No, u konačnici to će zavisiti od rezultata izbora – ukoliko možemo da imamo širi konsenzus, treba ići ka tome, ako ne možemo, onda treba ići na minimum – oslobađanje institucija.

Podsetila bih na Dogovor za pobedu u kojem smo se obavezali da postizborne koalicije počivaju na jasnim dogovorima šta se mora raditi, a šta ne sme. Ja bih volela da to bude širi dogovor o tome šta moramo da uradimo – a moramo mnogo da bismo došli do Srbije bez nasilja.